Нови архив за правне и друштвене науке Правног факултета Универзитета у Београду

РЕЧ ДЕКАНА ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

2021-05-17T15:58:42+02:00

Први број Архива за правне и друштвене науке изишао је из штампе 25. фебруара 1906. године. Годину дана пре тога, 27. фебруара 1905, донет је Закон о универзитету. Чланом првим, став други тог закона било је прописано: „Универзитет је највише самоуправно тело за вишу стручну наставу и за обрађивање наука.“ Један од задатака Универзитета као тела „за вишу стручну наставу“ био је да ствара (образује) чиновнике за државну службу, као што је то чинила и његова претходница, Велика школа. За разлику од Велике школе, Универзитет је био место „за обрађивање наука“. Дакле, законодавац је Универзитету поставио два циља:

стварање чиновништва за државну службу и бављење науком.

На Великој школи су преовлађивали уџбеници који су били компилације или чак прости преводи страних уџбеника. Прерастањем Велике школе у Универзитет ствари се мењају. Угледања на стране узоре имала су, сада, да послуже као подстицај за самостално стварање. Вођство у српској науци добијају појединци који су били способни за самосталан научни рад. Приликом настанка Универзитета нису преузети наставници Велике школе који нису испуњавали тај услов. Од првих осам редовних професора који су постављени указом 27. феруара 1905. године био је само Милић Радовановић са Правног факултета (постојао је још Филозофски и Технички факултет). Указом од 3. марта од постављених седам редовних професора била су двојица са Правног, Слободан Јовановић и Живојин Перић. Указом од 11. марта 1905. године постављено је укупно 14 ванредних професора, међу њима Чедомиљ Митровић, Коста Кумануди и Божидар Марковић на Правном факултету.

Колика је пажња поклањана избору најбољих за универзитетске наставнике, сведочи обраћање министра просвете и црквених дела Андре Николића 27. фебруара, поводом постављања првих редовних професора. Његове речи упућене изборним телима на Универзитету имају трајну вредност: „Да бирати треба међу достојнима најдостојније како по научној спреми, тако и по одушевљеној преданости школском и научном раду. Нашем младом Универзитету треба обезбедити добар глас од самога почетка, а нарочито треба га сачувати од могућих разложних прекора јавног мњења.“

Правни факултет је, у намери да одговори на захтев законодавца који се односио на бављење науком, основао свој часопис у коме су објављивани научни радови. Оснивањем часописа било је могуће испунити услов за добијање професуре који је био прописан чланом 16 Закона о универзитету. Наиме, осим докторске титуле, за избор у звање редовног професора требало је објавити научне радове, који потврђују „да самостално и с успехом обрађује струку за коју се бира“, а за избор у звање ванредног професора требало је објавити „самосталне научне радове“. Часопис је добио име „Архив“, често име за часописе, које симболички указује на архивирање досегнутих знања. „За правне и друштвене науке“ говори о ширини концепције часописа, наиме, да изучавање и разумевања права није могуће без помоћи свих друштвених наука. Од његовог првог броја до 1946. године стајало је да је Архив „орган Правног факултета Универзитета Београдског“. Главни уредници су били професори Коста Кумануди и Драгољуб Аранђеловић.

Излажење Архива од фебруара 1906. до маја 1914. године означава се као „прво коло“. Осим професора Правног факултета Андре Ђорђевића, Глигорија Гершића, Живојина Перића, Слободана Јовановића, Миленка Веснића и других, своје текстове су објављивала и велика имена наше науке Валтазар Богишић, Никодим Милаш, Стојан Новаковић. Објављивани су текстови из историје права, грађанског права и грађанског судског поступка, трговачког, меничног и стечајног права, кривичног права, међународног јавног права, државног права, црквеног права, економских и финансијских наука. Сталне рубрике су биле парламентарна, административна и судска хроника.

Због Великог рата и његових стравичних последица, Архив није излазио од јуна 1914. до августа 1920. године.

Од августа 1920. до марта 1941. године излазило је такозвано „друго коло“ Архива за правне и друштвене науке. Уредник Архива до јануара 1933. године био је професор Чедомиљ Митровић. Њега је наследио професор Михаило Илић, да би јануара 1940. године уређивање преузео професор Ђорђе Тасић.

Архив за правне и друштвене науке дао је велики, немерљив допринос развоју српске правне науке. Био је модеран правни часопис, замишљен по европским узорима, а намењен српским приликама. Отворен и либералан према различитим идејама и схватањима, ширио је правничку културу, неговао укус својих читалаца, нудио им обрасце модерног правног стила, развијао је критичку правну мисао. Архив је српску правну науку усмерио новим правцем, удахнуо јој нови живот и смисао, поставио темељ за њен развој до Другог светског рата.

У току Другог светског рата Архив није излазио.

После рата, 1945. године, изишао је први број „трећег кола“ Архива. Главни уредник Архива био је професор Јован Ђорђевић, продекан Правног факултета у Београду. У том првом броју часописа уредништво на челу са Ђорђевићем, у које су улазили и професори Бранислав Недељковић, Никола Стјепановић, Љубомир Дуканац и Борислав Благојевић, нашло је за потребно да се читаоцима обрати следећим речима:,,Архив се појављује под својим старим именом, јер оно претставља назив једног научног часописа који је имао леп углед и ауторитет у широким круговима наших правника. Он је био и остао лепа тековина наше младе друштвене науке. Али задржавање старог имена нашем часопису не значи и не сме значити да смо ми приступили настављању Архива са некада владајућим погледима и схватањима о улози правника и значају и смислу права. Државна организација и друштвено-политичка атмосфера у којој данас живимо у многим тачкама суштаствено је различита од атмосфере и правног поретка старе Југославије. Архив је у старој Југославији, то му служи на част и оправдава његово настављање, имао према држави један критичарски, негативан став. Тако је он указивао на противуставне и противзаконите поступке и акте властодржаца старе Југославије. Он је доказивао противуставност злогласне ’Обзнане’ и оспоравао правни и законити карактер многим законодавним и административним мерама ранијег поретка.“

У складу са новим владајућим погледима Архив је нагло променио своју концепцију и место у друштву. Уместо научне и критичке мисли, он је требало да одговори постављеним политичким и партијским циљевима. Иако је још био на истој адреси, Архив је почео да се удаљава од Правног факултета. Године 1946. главни уредник је постао Моша Пијаде, заменик председника Президијума Народне скупштине. Исте те године, 23. октобра, донет је Закон о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације. Чланом 2 тог закона било је прописано: „Правни прописи (закони, уредбе, наредбе, правилници и др.) који су били на снази на дан 6. априла 1941. године, изгубили су правну снагу“ (Службени лист ФНРЈ 86 од 25. октобра 1946. године). Тим прописом је целокупна дотадашња правна цивилизација стављена ad acta. Иста судбина је задесила и Архив за правне и друштвене науке. Европски правни узори су замењени најпре совјетским, а потом домаћим оригиналним решењима. Силан труд је уложен у смишљање новог, да би се заменило „старо“ право.

Коначно, 1949. године Архив је променио и адресу. Од тада је Архив за правне и друштвене науке постао орган Удружења правника Југославије, што је остао до данас. „Догодио се тако парадокс могућ само у револуционарно или непосредно постреволуционарно време. Неко ко за собом има историју и име постао је орган неког ко се тек појавио и за којег никада није сигурно да ће икада направити име“ (Ратко Марковић, „Повест факултетског часописа“, Анали 1‒3/1991, 2).

Кад је преузет, тачније отет, Архив за правне и друштвене науке, Правни факултет је остао без свог часописа пуних седам година. Године 1953. наставници Правног факултета на челу са професором Михајлом Константиновићем покренули су нови фаултетски часопис – Анали Правног факултета у Београду. Часопис је стасао до ранга водећег српског и југословенског правног часописа. Ова генерација наставника Правног факултета Универзитета у Београду има жељу и потребу да Анали добију статус међународног часописа и да излазе искључиво на енглеском језику.

Имајући у виду да је изузетно важно да Факултет издаје часопис највишег ранга на српском језику, зачела се мисао о повратку Архива за правне и друштвене науке своме оснивачу, Правном факултету Универзитета у Београду. Настојања да се Архив од Савеза удружења правника Србије и Републике Српске, правног следбеника Удружења правника Југославије, врати Правном факултету, нажалост, нису уродила плодом.

Решено је да Правни факултет обнови рад старог Архива за правне и друштвене науке под именом Нови Архив за правне и друштвене науке Правног факултета Универзитетa у Београду.

РЕЧ ГЛАВНОГ УРЕДНИКА НОВОГ АРХИВА ЗА ПРАВНЕ И ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ

2021-05-17T15:59:29+02:00

На Васкрс 2021. године, 115 година од свог настанка и више од 70 година од свог нестанка, као „органа Правног факултета Универзитета Београдског“, Архив за правне и друштвене науке започиње свој нови академски живот под именом Нови Архив за правне и друштвене науке Правног факултета Универзитетa у Београду.

Одлуку о оживљавању старог и цењеног часописа Правног факултета донео је декан Зоран С. Мирковић, који је на јесен 2019. године образовао уредништво у саставу: проф. др Танасије Маринковић (главни уредник), проф. др Бранко Радуловић (заменик главног уредника), проф. др Ђорђе Игњатовић, проф. др Дејан Ђурђевић, проф. др Душан Поповић, доц. др Нина Кршљанин, доц. др Милош Здравковић и доц. др Милош Јовановић. За секретаре су одређени асистенти Ана Одоровић и Алекса Николић.

Угледајући се на своје славне године пре Другог светског рата, Нови Архив ће настојати да поново буде мост између Србије и актуелних упоредних и међународних струјања у области правних и друштвених наука. Истовремено, он неће запоставити ни домаћу ни страну правну баштину, као ни позитивно право Србије. Да би подстакао што квалитетнију критичку мисао, Нови Архив ће организовати дискусије о релевантним правним и друштвеним питањима, практичним и теоријским, које ће потом, у форми чланака, наћи своје место међу његовим корицама. Нови Архив ће неговати и свест о томе да се установе, било да им се приступа de lege lata било de lege ferenda, морају разумети не само „правнички“, водећи рачуна о регулама и актима којима су оне уређене, већ и „историјски“, „социолошки“ и „економски“, дакле свестрано и темљно, и у том смислу архивираће знања правних и друштвених наука.

Нови Архив ће се нарочити трудити да оживи своју традицију објављивања стручних хроника у којима се претреса како се у пракси тумаче и примењују Устав, међународни уговори, закони и подзаконски прописи. Сви спорови који буду изазивали пажњу шире и уже стручне јавности биће изложени укратко, по потреби ће бити објављена и критика оног решења на коме се надлежни орган зауставио, биће скренута пажња на све празнине и недостатке законодавства које пракса буде обелоданила и на предлоге да се празнине попуне а недостаци исправе. На тим методолошким поставкама Слободан Јовановић је засновао своју чувену парламентарну хронику коју је брижљиво водио пре Првог светског рата и у међуратном периоду. Чини нам се да је такав стручни приступ правној пракси данас потребнији више него икада. С правом се све више указује на то да је деветнаестовековно начело правне државе – ibi ius, ubi remedium – напуштено у корист свог римског претходника – ibi remedium, ubi ius; односно да субјективно право, да би постојало, мора да буде не само зајемчено објективним правом већ и остварено у пракси, што подразумева да и remedium постоји само ако је делотворно правно средство. У том духу, у овом броју Новог Архива започињемо са уставном хроником и препоручујемо посебан прилог у оквиру судске хронике, а од наредног броја ћемо објављивати и хронику Европског суда за људска права коју ће водити проф. др Драгољуб М. Поповић, некадашњи судија тог суда, и хронику међународног права и међународних односа, о којој ће се старати доц. др Милош Јовановић. Настојаћемо да у догледно време организујемо сталне хронике и из других грана права.

Нови Архив ће излазити једном у шест месеци, крајем маја и крајем новембра, сваке године. У инаугуралном и следећем броју, међу чланцима се налазе и они који су излагани на научном скупу „Француско-српске везе – изучавање уставног права у Србији“, одржаном крајем 2015. године на Правном факултету Универзитета у Београду. Осећамо потребу да се захвалимо Амбасади Француске у Београду на финансијској подршци превода са француског на српски језик чланака Жана Жикела (Jean Gicquel) и Бертрана Матјеа (Bertrand Mathieu), који излазе у овом броју, и чланка Слободана Милачића, који ће се појавити у наредном броју Новог Архива.

У нади да смо оваквом концепцијом часописа заинтересовали стручну јавност за њега, позивамо све посленике правне и друштвене мисли на Правном факултету Универзитета у Београду и шире да редовно откривају знања која Нови Архив чува, али и да сами допринесу њиховом ризничењу.

Проф. др Танасије Маринковић, главни уредник

КОНТИНУИТЕТ И ДИСКОНТИНУИТЕТ ФРАНЦУСКОГ УСТАВНОГ ПРАВА ОД ТРЕЋЕ РЕПУБЛИКЕ

2021-05-17T16:00:37+02:00

У раду се разматрају постојаност и промељивост француског уставног права од последње четвртине XIX века до данашњих дана. Полази се од разликовања два устава – друштвеног, намењеног онима на које се власт односи, и политичког, који се примењује на носиоце власти – и истиче се да је француски устав постојан у области људских права и слобода, а променљив у сфери јавних власти. Када је реч о друштвеном уставу, Декларација о правима човека и грађанина поставила је темељ, који је надаље системом „таложења“ непрестано надограђиван у погледу обима права и слобода као и режима њихове заштите. Насупрот томе, у сфери јавних власти догодио се дисконтинуитет успоном Пете републике, када се са такорећи скупштинског система власти прешло на президенцијалистички систем. У закључку аутор разматра могућност да се аутономија два француска устава ипак доведе до њихове хармоније, уочавајући да је владавина правних правила у демократском друштву основа те дивне синтезе права и политике.

ПРЕОБРАЖАЈИ УСТАВНОГ ПРАВА НА ПОЧЕТКУ ДВАДЕСЕТ ПРВОГ ВЕКА

2021-05-17T16:01:28+02:00

У раду се анализирају преображаји уставног права као наставне дисциплине и гране права у Француској и Европи. Као почетак се узима покрет просветитељства у другој половини ХVIII века. Међутим, предмет се дуго развијао хаотично. Због своје политичке природе, уставно право је укидано и обнављано, у духу владајућег режима. Није било праволинијског развоја ни садржине предмета. Најпре се изучавало као институционално право, па је потпало под утицај политичких наука, те је поново позитивизовано појавом уставног судства. Преображај је доживео и сâм појам устава, који за свој предмет више нема само организацију власти већ и уређење целокупног друштва. И док се поље примене устава шири, њега подрива јачање индивидуализма и комунитаризма. Недоумице се јављају и у погледу могућности постојања устава без, или ван, државе, поготово у контексту Европске уније. Коначно, уочава се да идеолошка употреба термина демократија прикрива чињеницу да већинска демократија можда није непревазиђена и да други легитимитети добијају све већи значај.

КАКО ПРЕДАВАТИ УСТАВНО ПРАВО У ДВАДЕСЕТ ПРВОМ ВЕКУ

2021-05-24T10:18:10+02:00

Почетком XXI века конституционалистички дискурс је доживео фундаменталне промене. Отворене су нове, велике теме инспирисане уставним плурализмом и конституционализмом изван националне државе. Системски изазови модерног либералног конституционализма подстакли су нови приступ не само уставу већ и уставном праву, као предмету изучавања и подучавања. Наиме, криза кључних параметара конституционалне демократије захтева темељно преиспитивање обе димензије дидактике уставног права: сазнајно-предавачке и перформативно-предавачке. Отуда се у овом раду трага за одговорима на питањā шта и како предавати у доба постмодерног конституционализма. На то да професор не треба студентима само да опише феномен већ и да им објасни у чему је суштина проблема, указује се на примерима републиканског аргумента о нерелевантности класичног конституционализма, разлика између нормалности и патологије уставних система у контексту демократске транзиције и транснационализације устава и постмодерне парадигме о уставотворству без уставотворне власти. О потреби интердисциплинарности и мултидисциплинарности, укључујући и „co-teaching“, разматра се поводом питања монистичког и плуралистичког федерализма и уставних гаранција индивидуалних и/или колективних права. Рад се завршава закључком да савремена дидактика уставног права треба да се руководи глобалном сумњом као херменеутиком истине и етичко-политичког разматрања.

УПОРЕДНО УСТАВНО ПРАВО У ДЕЛУ МИОДРАГА ЈОВИЧИЋА

2021-05-17T16:02:30+02:00

Професор Миодраг Јовичић (1925–1999) био је свакако најзначajнији и најплоднији посленик на пољу упоредног уставног права у српској науци. Правни факултет је завршио у Београду, где је и докторирао, а усавршавао се и у иностранству. Примио је различите утицаје страних писаца, нарочито француских, али му је главни узор остао Слободан Јовановић. Политички маргинализован, професор Јовичић је бављење упоредним уставним правом схватао као својеврсно избављење од стварности с којом је био принуђен да се помири.

Дело професора Јовичића не одликује оригиналан метод него управо доследна примена метода прихваћених у светској науци. Професорово кључно дело су Велики уставни системи, у којима је систематски и синтетички изложио своје погледе на материју упоредног уставног права.

Аутор чланка је током дугих година сарађивао с професором Јовичићем, чије је дело покушао да прикаже са становишта метода, најважнијих достигнућа, али и примљених утицаја. Ауторов закључак је да је на Јовичића, осим Слободана Јовановића, највише утицала француска наука.

ЕКОНОМСКЕ ОДРЕДБЕ ВЕРСАЈСКОГ МИРОВНОГ УГОВОРА: ПРЕИСПИТИВАЊЕ НАКОН ЈЕДНОГ ВЕКА

2021-05-17T16:03:05+02:00

Репарације наметнуте Немачкој економским одредбама Версајског мировног уговора нису, насупрот увреженом мишљењу, уназадиле немачку привреду. Оне је нису увеле у зачарани круг кризе и назадовања, па стога успон националсоцијализма и долазак Адолфа Хитлера на власт нису резултат тих одредаба. Напротив, у првој деценији по закључивању Версајског мировног уговора Немачка је привредно напредовала, са завидно високим стопама привредног раста. У истој тој деценији, првој постверсајској, будући националсоцијалистички владари Немачке придобили су занемарљив део бирачког тела, а остварило се и немачко-француско приближавање. Преокрет на немачкој политичкој сцени донела је Велика депресија, која, међутим, ни на који начин не може да се повеже са Версајским мировним уговором. Сходно томе, заблуда је да је садржај тог уговора, пре свега његове економске одредбе, неизбежно довео до Другог светског рата. Ограничења Версајског мировног уговора у погледу обезбеђивања трајног мира у Европи треба сагледати у контексту краја Првог светског рата, завршеног примирјем, а не немачком капитулацијом. Тек су безусловна немачка капитулација и пуна окупација земље после Другог светског рата, уз растакање немачког милитаризма, створиле основе политичке стабилности и трајног мира у Европи.

УСТАВНА ХРОНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЗА ПРВУ ПОЛОВИНУ 2020. ГОДИНЕ

2021-05-17T16:03:49+02:00

УСТАВНИ СУД У РАЉАМА КАРЛШМИТОВСКИХ ПИТАЊА

2021-05-17T16:04:18+02:00

ИЗБОРИ НАСТАВНИКА И САРАДНИКА ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ ОД ДЕЦЕМБРА 2018. ДО ДЕЦЕМБРА 2019. ГОДИНЕ

2021-05-17T16:04:57+02:00

DRAGOLJUB POPOVIĆ - COMPARATIVE GOVERNMENT, Edward Elgar Publishing, Cheltenham–Northampton, 20192, 286.

2021-05-17T16:05:35+02:00

ДУШАН В. ПОПОВИЋ, МАРКО ЈОВАНОВИЋ. ПРАВО ИНТЕРНЕТА – ОДАБРАНЕ ТЕМЕ Правни Факултет Универзитета у Београду, Београд, 2017.

2021-05-17T16:06:06+02:00

ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ О РОДНО КОМПЕТЕНТНОМ ПРАВНИЧКОМ ЗНАЊУ

2021-05-17T16:06:45+02:00

IN MEMORIAM LIDIJA R. BASTA FLEINER (1948–2019)

2021-05-17T16:07:23+02:00

IN MEMORIAM WERNER KRAWIETZ (1933–2019)

2021-05-17T16:07:48+02:00