Suđenja za jeres i sistem kažnjavanja pripadnika sekte Lolarda u Engleskoj

Apstrakt

Srednjovekovna Engleska se prvi put suočila sa jeretičkim pokretom poprilično kasno u svojoj istoriji, tek na kraju četrnaestog veka. U ovom radu se razmatra englesko iskustvo u načinu suđenju i postupku kažnjavanju sledbenika viklifizma, koji su pežorativno nazvani Lolardi, sa posebnim interesovanjem za kazne koje su izrečene ženama ove heterodoksne grupe. Suđenja za jeres u Engleskoj su bila specifična u odnosu na ona koja su vođena na Kontinentu, jer su na njihov karakter uticali precedentno pravo, akti Parlamenta, i njihova kolaboracija sa kanonskim pravom, što se odrazilo i na sistem kazni koji se razvio. Uticaj običajnog prava i države s jedne i kanonskog prava, s druge, rezultirao je manje oštrim kaznama i izostankom masovnih egzekucija, s izuzetkom nakon pobune barona Oldcastla protiv kralja Henrija V, kada je izdaja kojom je doveden život kralja u opasnost, predstavljala glavni zločin. Postupak je započinjao pošto je do biskupa stigla fama publica o postojanju jeretika, a sekularni službenik je napisao optužbu. Slično sistemu sankcionisanja, koji je inkvizicija u južnoj Francuskoj razvila tokom borbi protiv Katara u trinaestom veku, i u Engleskoj se koristio kazneni sistem koji je najsličniji institutu uslovnog otpusta u modernom dobu. U takvom sistemu je saradnja sa inkvizitorom bila preduslov za ublažavanja presude. Javno priznanje grešaka zajedno sa učešć em u procesiji, javnim bičevanjem i to bez određenih odevnih predmeta predstavljalo je pokoru koja je morala da se ponovi nekoliko puta u zavisnosti od toga koliko je neko ozbiljno umešan u heterodoksnost. Ograničenje kretanja za prestupnika koji se smatra ozbiljnim jeretikom moglo je biti doživotno ili na određeno vreme i nije se izdržavalo u inkvizitorskom zatvoru, već kao što se vidi iz jednog dostupnog slučaja, u manastiru. Kazna žigosanja vrelim gvožđem je dovela do stvaranja marginalizovane grupe, ali je kazna vremenski ograničenog nošenja simbola na odeći imala za cilj korigovanje jeretičkog ponašanja, a ne izopštenje iz društva. Pretpostavlja se da su ženama iz sekte Lolarda, budući da su im sudili sveštenici muškarci, bile izricane blaže kazne, dok se heterodoksnost kod muškaraca shvatala daleko ozbiljnije zbog visoko intelektualnog porekla dogme. Međutim, iz postojećih primera može se primetiti da strogoća izrečene sankcije nije neophodno zavisila od nečijeg pola, iako je starost ponekad doprinela njenom ublažavanju, kao što je bio slučaj gde je kazna od dvanaest udarca bičem smanjena na tri zbog poodmaklih godina osuđenice. I muškarcima i ženama Lolardima, koji se nisu pokajali ili koji su ponovo upali u jeres, skoro je uvek izrečena smrtna kazna, predajom sekularnim vlastima da nad njima bude izvršena egzekucija spaljivanjem na lomači. Međutim, kako se da primetiti, oni koji su bili višeg društvenog statusa - bogati, donekle politički uticajni, a što je najvažnije pismeni, ponekad su mogli da izbegnu smrtnu kaznu, iako su ponovo posrnuli u jeresi.