Суђења за јерес и систем кажњавања припадника секте Лоларда у Енглеској

Сажетак

Средњовековна Енглеска се први пут суочила са јеретичким покретом поприлично касно у својој историји, тек на крају четрнаестог века. У овом раду се разматра енглеско искуство у начину суђењу и поступку кажњавању следбеника виклифизма, који су пежоративно названи Лоларди, са посебним интересовањем за казне које су изречене женама ове хетеродоксне групе. Суђења за јерес у Енглеској су била специфична у односу на она која су вођена на Континенту, јер су на њихов карактер утицали прецедентно право, акти Парламента, и њихова колаборација са канонским правом, што се одразило и на систем казни који се развио. Утицај обичајног права и државе с једне и канонског права, с друге, резултирао је мање оштрим казнама и изостанком масовних егзекуција, с изузетком након побуне барона Олдцастла против краља Хенрија В, када је издаја којом је доведен живот краља у опасност, представљала главни злочин. Поступак је започињао пошто је до бискупа стигла фама публица о постојању јеретика, а секуларни службеник је написао оптужбу. Слично систему санкционисања, који је инквизиција у јужној Француској развила током борби против Катара у тринаестом веку, и у Енглеској се користио казнени систем који је најсличнији институту условног отпуста у модерном добу. У таквом систему је сарадња са инквизитором била предуслов за ублажавања пресуде. Јавно признање грешака заједно са учешћ ем у процесији, јавним бичевањем и то без одређених одевних предмета представљало је покору која је морала да се понови неколико пута у зависности од тога колико је неко озбиљно умешан у хетеродоксност. Ограничење кретања за преступника који се сматра озбиљним јеретиком могло је бити доживотно или на одређено време и није се издржавало у инквизиторском затвору, већ као што се види из једног доступног случаја, у манастиру. Казна жигосања врелим гвожђем је довела до стварања маргинализоване групе, али је казна временски ограниченог ношења симбола на одећи имала за циљ кориговање јеретичког понашања, а не изопштење из друштва. Претпоставља се да су женама из секте Лоларда, будући да су им судили свештеници мушкарци, биле изрицане блаже казне, док се хетеродоксност код мушкараца схватала далеко озбиљније због високо интелектуалног порекла догме. Међутим, из постојећих примера може се приметити да строгоћа изречене санкције није неопходно зависила од нечијег пола, иако је старост понекад допринела њеном ублажавању, као што је био случај где је казна од дванаест ударца бичем смањена на три због поодмаклих година осуђенице. И мушкарцима и женама Лолардима, који се нису покајали или који су поново упали у јерес, скоро је увек изречена смртна казна, предајом секуларним властима да над њима буде извршена егзекуција спаљивањем на ломачи. Међутим, како се да приметити, они који су били вишег друштвеног статуса - богати, донекле политички утицајни, а што је најважније писмени, понекад су могли да избегну смртну казну, иако су поново посрнули у јереси.