Имовинскоправни захтјев у судској пракси

Сажетак

У раду који је пред нама пажњу ћемо посветити имовинскоправном захтјеву и његовом третману у судској пракси. Не може се рећи ни да је законско уређење овог института идеално - и оно свакако трпи критике - међутим, пракса судова је утолико важна што представља свакодневну примјену и не тако сјајног законског рјешења, а и та примјена је, када се подробније анализира, подложна критици. С тим у вези, цијенимо да однос који је овом правном институту дат у Законику о кривичном поступку, није сразмјеран мјери коју му судови посвећују, што се (можда) може и приписати чињеници да о овом грађанском захтјеву, одлучују судије кривичари. Притом, ни пракса виших судова није показала тренд ка 'афирмацији' овог института, вјероватно свој став рационализујући чињеницом да је кривични поступак само један од два контекста у којем се такав захтјев може изнијети, при чему је грађански суд позванији да о њему одлучи. У вези са изнијетим, наш задатак у овом раду јесте да покажемо да ова рационализација није правилна и на закону заснована и да се ради о једном институту који заслужује да има више простора на позорници јудикатуре, него што то тренутно има. Међутим, не смије се занемарити чињеница да је најприје у пракси Европског суда за људска права, а затим и у националним оквирима, признато право оштећеном на суђење у разумном року у ситуацији када је поставио имовинскоправни захтјев у кривичном поступку, што је немали допринос ка афирмацији овог института у пракси.