Материјално кривично законодавство у постдејтонској Босни и Херцеговини (питање надлежности и примјена)

Сажетак

У раду се расправља питање кривичноправног система у постдејтонској Босни и Херцеговини, с посебним нагласком на аномалије које у њему постоје, како на нормативном нивоу, тако и у његовој практичној примјени. Расправљајући питање надлежности у првом дијелу рада, аутор на основу анализе одредаба Устава БиХ (чл. III ст. 1, 2. и 3) закључује да законодавне комепетенције у регулативи ове гране права изворно спадају у надлежност Ентитета. Управо је такво уставно рјешење било основ за Ентитете да своје материјално кривично законодавство уреде доношењем својих кривичних закона непосредно након прихватања тзв. Дејтонског мировног уговора (Федерација 1998, а Република Српска 2000. године). Овај концепт уређења кривичног законодавства се мијења реформом из 2003. године, када се усваја (боље рећи намеће од стране високог представника) и Кривични закон БиХ. Тиме је прихваћена концепција тзв. паралелно-подијељене надлежности са четири кривична закона: два кривична закона Ентитета, Брчко Дистрикта и Кривични закон БиХ. Међутим, и такав концепт се у потпуности мијења Законом о Суду БиХ, јер је тим законом предвиђена могућност преузимања надлежности од стране Суда БиХ за сва кривична д‌јела из ентитетског кривичног законодавства. Аутор је мишљења да се наведеним организационим законом не може мијењати надлежност која је успостављена кривичним законима, те да је одредба којом је то учињено истовремено и неуставна јер се њоме дерогира ентитетско кривично законодавство и кривичноправни субјективитет Ентитета који је утемељен на Уставу БиХ. У другом дијелу рада се расправља о неприхватљивим рјешењима у Кривичном закону БиХ и неприхватљивом начину његове примјене у односу на најтежа кривична д‌јела против међународног права и њихове учиниоце. Аутор посебно указује на злочин против човјечности који Суд БиХ погрешно примјењује, позивајући се на одредбу из члана 7. става 2. ЕКЉП и члан 4а КЗ БиХ. При томе се указује на озбиљну дискриминацију на нормативном нивоу (чл.180. КЗ БиХ), као и дискриминацију која се огледа кроз постојање два различита кривичноправна режима у примјени кривичног законодавства на ова кривична д‌јела, у зависности од тога на којем нивоу се суди: да ли на ентитетском или од стране Суда БиХ.