Терапеутска јуриспруденција и специјализација судова

Сажетак

Концепт терапеутске јуриспруденције развијен је у САД крајем осамдесетих година прошлог века у циљу испитивања емотивних и психолошких последица које примена правних норми оставља на појединце и друштво у целини. Присталице овог концепта критикују класичан нормативни приступ због претераног формализма и инсистирања једино на правилном тумачењу и примени правних норми, инсистирајући на социолошко-психолошком тумачењу према коме право не треба да буде само „регулатор друштвених односа“ већ и средство за њихово поправљање. Први део рада бави се анализом овог концепта. Идеје терапеутске јуриспруденције нашле су своју практичну примену кроз оснивање посебних судова, специјализованих за одређене учиниоце или одређена кривична дела, тзв. судови за решавање проблема (проблем-солвинг цоуртс). Први такав суд, специјализован за учиниоце кривичних дела услед зависности од коришћења опојних дрога, основан је на Флориди 1989 године, а касније су слични судови основани и за насиље у породици, особе са менталним поремећајима и за лакша кривична дела. Имајући у виду стопу рецидивизма, установљено је да класичан кривични поступак и извршење казне не дају задовољавајуће резултате код појединих извршилаца, те им се покушало приступити на другачији „терапеутски“ начин, који акценат ставља на лечење и искорењивање узрока који доводе до криминалног понашања. Поред ових „алтруистичких“ мотива, у позадини оснивања ових судова налазе се и прагматични разлози– све већи број кривичних предмета као и пребукираност америчких затвора почели су да доводе у питање ефикасност правосуђа, те се оснивање посебних судова и лечење уместо кажњавања показало као добра алтернатива. Поступак пред овим судовима као и улога кривичнопроцесних субјеката инспирисани су идејама терапеутске јуриспруденције и у великој мери се разликују од класичног кривичног поступка. Као илустративан пример у раду је анализиран поступак пред судом за учиниоце кривичних дела извршених услед зависности од употребе опојних дрога. Након лишења слободе и медицинског вештачења тужилац иницијално процењује који су учиниоци „погодни“ за укључивање у програм, на основу извода из казнене евиденције и личних карактеристика окривљеног. Ова фаза траје свега неколико дана а затим се заказује саслушање пред судијом. Само „суђење“ траје свега неколико минута, окривљени признаје кривицу те нема потребе за саслушањем сведока и извођењем других доказа. Судија не изриче санкцију већ у сарадњи са лекарима одређује одговарајући третман за учиниоца, који се не назива окривљени, већ „клијент“, „пацијент“ или „учесник у програму“. Акценат је наиме на поступку лечења који следи након тога а у који је, поред медицинског особља активно укључен и суд. Окривљени је дужан да се свакодневно тестира на опојне дроге, анализе се шаљу судији који прати ток лечења и периодично се састаје са окривљеним како би пратио његов напредак. Ова мера се изриче на неодређено време, може трајати најдуже пет година, а конкретно трајање зависи од потреба и прогреса сваког појединачног пацијента-окривљеног. Ако се лечење покаже успешним поступак је завршен, док у супрорном следи изрицање казне на основу признања кривице које је окривљени дао као предуслов укључивања у програм. Идеје терапеутске јуриспруденције популарне последњих пар деценија у државама англосаксонског правног подручја, у великој мери подсећају на идеје италијанске позитивне школе, развијане у континенталном праву крајем деветнаестог века, која је истицала биолошке и психолошке узроке криминалног понашања, инсистирајући на њиховом лечењу. Деценијско постојање мера безбедности у државама континенталне Европе наводи на закључак да су овде неке идеје терапеутске јуриспруденције заживеле много раније, чак и без тог назива. Циљеви мера безбедности су специјално превентивни и ресоцијализациони, окренути лечењу и поправљању. Међутим, док је англосаксонски свет прилично ентузијастичан идејама терапеутске јуриспруденције и задовољан резултатима специјализованих судова, дугогодишња примена мера безбедности медицинског карактера у нашем праву довела је до извесног скептицизма у њихове могућности, те се по логици ствари намеће питање у чему је проблем. Последњи део рада бави се овим питањима.