Бојазан кривичног судије од религијских чињеница

Сажетак

Религија и идеје о њој су саставни део људске историје и као такве представљају одређену друштвену чињеницу. Ако се она посматра у светлу примене кривичног права поставља се питање како би судија требало да се односи према религијским идејама – да ли би требало да их прихвати, оспори или да им не придаје никакав правни значај? Ово питање добија посебно на важности у светлу члана 14. Европске конвенције о људским правима који забрањује дискриминацију засновану на религијским уверењима. Због тога је став кривичног судије, у мери у којој има одређену слободу у тумачењу правне норме, такав да одбацује религијска учења, а истовремено поштује верске обичаје. За судију не постоји дилема да ли би требало да примени позитивно или религијско право, јер се примењује само позитивно, дакле, државно право. Може се, међутим, поставити питање да ли би позивање на одређене религијске чињенице могло да представља основ који би искључивао постојање кривичног дела? Одговор је одречан, при чему до непризнавања правног значаја може да дође било непосредно, било посредно. Као пример за непосредно непризнавање аутор помиње институт нужне одбране или крајње нужде, остављајући могућност да се религијске чињенице узму у обзир као олакшавајуће околности приликом одмеравања казне. О посредном непризнавању основа религијског карактера се може говорити у случају да сведок, позивајући се на обавезу чувања верске тајне, одбије да дâ исказ, а суд нареди предузимање друге доказне радње и на тај начин дође до жељеног доказа. На основу изложеног не би требало извести закључак да кривични судија не придаје никакав значај религијским веровањима. Напротив, постојање одређених инкриминација у кривичном законодавству и одговарајућа решења у кривичном поступку говоре управо супротно. Забрана дискриминације на основу религијске припадности је у француском праву кривично дело, уосталом као и изазивање дискриминације по верском основу. Аутор истиче да се окривљени за ова кривична дела најчешће позивају на слободу изражавања, при чему се судије углавном устежу да изричу осуђујуће пресуде изузев ако је понашање окривљеног било очигледно претерано. Ситуација је много јаснија на терену кривичног поступка у којем су прихваћене одређене формалности у чијој основи су верски обичаји. Према пракси Кривичног одељења француског Касационог суда сведок може да положи заклетву у складу са захтевима које поставља његова религија. Сличан проблем се може појавити и код поротника, али је он превазиђен на тај начин што је из текста заклетве коју они полажу изостављено позивање на божанско. Аутор закључује да религијска чињеница, чак и када се на догматички начин одбацује, остаје стварност, па зато судији не преостаје ништа друго до да је призна.