Мера заштите од насиља у породици – забрана приласка жртви насиља на одређеној удаљености

Сажетак

Насиље у породици, као друштвени феномен, постаје правно регулисано у последње две деценије у Републици Србији. Велики број пријава за насиље у породици, које се последично јављају као судски спорови, говори да постоје извесне тешкоће са којима се судови суочавају приликом одлучивања. Постојећи подаци о тренду насиља указују на то да треба нешто учинити да би се та појава барем умањила, пошто је потпуно елиминисање насиља немогуће остварити. Треба разграничити случајеве који треба да буду разматрани пред судом од оних који не представљају насиље у породици. У складу са тиме, законске измене намећу се као једно од решења. Веза кривичног и породичног законодавства огледа се у томе што кршење изречене мере заштите од насиља у породици у парничном поступку повлачи кривичноправну одговорност. Предмет анализе у раду биле су пресуде у којима се одређује мера заштите забрана приласка. Пружен је преглед радњи насиља које доводе до изрицања мере и чланова породице између којих се та мера одређује (супружници и бивши супружници, садашњи и бивши ванбрачни партнери, лица у емотивном односу, тазбински и крвни сродници). Најчешће се као насилници јављају мушкарци, и то садашњи или бивши супружници. У свим случајевима када се изриче мера забране приближавања на одређену удаљеност постојало је физичко насиље, са чиме смо потпуно сагласни. Истовремено се у скоро свим посматраним предметима изриче и забрана даљег узнемиравања, посебно због тога што физичко насиље, пре или након његовог извршења, карактерише и психичко насиље (увреде, претње). Постојање само психичког насиља може да буде основ за забрану даљег узнемиравања. Коришћење алкохола јавља се, готово неизоставно, као узрок вршења насиља. У посматраним пресудама најмања удаљеност је два метра, што је готово неделотворно услед близине у којој се насилник и жртва могу наћи, док је највећа удаљеност 300 метара. Пружени су критеријуми за процену суда када је дошло до кршења мере. Објективно прилажење на удаљеност мању од оне утврђене у пресуди не треба да доводи до кршења мере. Аутор се залаже за примену субјективног критеријума који говори да постоји намера кршења изречене мере заштите.