Sloboda izražavanja i ultima ratio societatis

Apstrakt

Pisati o slobodi izražavanja i ultima ratio societatis u osnovi znači baviti se analizom odnosa između pojedinca i vlasti. Sloboda izražavanja je tesno povezana sa načelom dostojanstva i slobodnog izbora svakog pojedinca, ona mu pruža način da ispolji svoju posebnost, da se poveže sa drugim članovima društva, jednom reči da uspostavi društvene odnose na kojima se temelji određeni pravni i politički sistem. Upravo taj sistem koji svoje postojanje u značajnoj meri „duguje” slobodi izražavanja može da se, pod pretpostavkom ispunjenja određenih uslova, okrene protiv svoje utemeljiteljke. Analiza koja je sprovedena u radu potvrđuje da taj put započinje u skladu sa poznatom izrekom o dobrim namerama. Od nastojanja da se vrednosti rimske republike zaštite od čina ali ne od reči, jer je na izgovorenu ili napisanu reč odgovarano na isti način, došlo se do zaštite cara kome nije bilo do vođenja rasprava ili pisanja replika, već je pod crimen laesae maiestatis podveo i reč a ne samo delo. Crkva nije imala naročitog razloga da odstupi od ustaljenog standarda, jer jeres, bogohuljenje i slična ogrešenja o Sveto pismo i crkveno učenje predstavljaju opasnost ne samo za verske, već i za svetovne vlasti. Uostalom, Isusu se pripisuju reči da caru sleduje carevo, a Bogu božje. Usledio je period u kojem je nakon vrednosti republike, neograničene careve vlasti i crkvene dogme u prvi plan izbila ideologija i stranke kao njeni nosioci, a sloboda izražavanja je, kao i u prethodnim slučajevima, bila na udaru novih nosilaca vlasti. Bez obzira da li se radilo o apsolutističkoj ili totalitarnoj vlasti cilj je bio isti, samo su se načini njegovog ostvarenja razlikovali. Srednjovekovne lomače na kojima su spaljivani jeretici zamenjene su spaljivanjem knjiga na trgovima, progonom, slanjem u logore ili egzekucijom političkih neistomišljenika, pri čemu je, za razliku od postupaka koje je vodila inkvizicija, u ne tako davnoj istoriji državnih i političkih prevrata i potresa suđenje za verbalni delikt često posmatrano kao nepotrebno jer je ishod bio unapred poznat ili je, kada je raison d’état to nalagao, sprovođeno s jasno podeljenim ulogama i okončavano osudom optuženog koji je bio uveren da se za izgovorenu reč ili napisano delo ne kažnjava. Takvo postupanje se može dovesti u vezu s aktivističkim tipom države u kojoj je pojedinac podređen opštem dobru, to jest interesu društvene zajednice, i nije neobično što se nad njegovom slobodom izražavanja nadvija senka „Velikog brata”. Na drugoj strani, reaktivni tip države trebalo da za slobodu izražavanja predstavlja povoljnije, a moglo bi se čak reći i prirodno okruženje. Do promene odnosa prema slobodi izražavanja dolazi naročito nakon terorističkog napada od 11. septembra 2001. godine kada masovni nadzor, vojne intervencije u svetu i ograničenja sa kojima se susreću predstavnici medija, svedoče da se stvari kreću u smeru ograničenja slobode izražavanja. Politički diktat dolazi do izražaja, a uloga pravosudnog sistema postaje drugorazredna. Štaviše, za pojedine države zapadne demokratije može se reći da krivični sistem koriste na način koji, istina ne u vidu ogoljene represije, sa predstavnicima novinarske profesije postupa kao sa mogućim učiniocima crimen laesae maiestatis, a ako im se već ne može suditi za verbalni delikt oni se mogu posmatrati kao unutrašnji neprijatelji. Nije bez značaja činjenica da ima institucija i nevladinih organizacija, umetnika i javnih ličnosti koji su prepoznali i ukazali na ovu opasnost. Reč je o conrtadictio in adiecto protivrečnosti, jer se sa novinarima koji predstavljaju watchdogs of democracy ne može nečovečno postupati i države ih ne smeju posmatrati kao političke protivnike, niti ih lišavati slobode i u suštini odnositi se prema njima kao prema političkim zatvorenicima.