Слобода изражавања и ultima ratio societatis

Сажетак

Писати о слободи изражавања и ultima ratio societatis у основи значи бавити се анализом односа између појединца и власти. Слобода изражавања је тесно повезана са начелом достојанства и слободног избора сваког појединца, она му пружа начин да испољи своју посебност, да се повеже са другим члановима друштва, једном речи да успостави друштвене односе на којима се темељи одређени правни и политички систем. Управо тај систем који своје постојање у значајној мери „дугује” слободи изражавања може да се, под претпоставком испуњења одређених услова, окрене против своје утемељитељке. Анализа која је спроведена у раду потврђује да тај пут започиње у складу са познатом изреком о добрим намерама. Од настојања да се вредности римске републике заштите од чина али не од речи, јер је на изговорену или написану реч одговарано на исти начин, дошло се до заштите цара коме није било до вођења расправа или писања реплика, већ је под crimen laesae maiestatis подвео и реч а не само дело. Црква није имала нарочитог разлога да одступи од устаљеног стандарда, јер јерес, богохуљење и слична огрешења о Свето писмо и црквено учење представљају опасност не само за верске, већ и за световне власти. Уосталом, Исусу се приписују речи да цару следује царево, а Богу божје. Уследио је период у којем је након вредности републике, неограничене цареве власти и црквене догме у први план избила идеологија и странке као њени носиоци, а слобода изражавања је, као и у претходним случајевима, била на удару нових носилаца власти. Без обзира да ли се радило о апсолутистичкој или тоталитарној власти циљ је био исти, само су се начини његовог остварења разликовали. Средњовековне ломаче на којима су спаљивани јеретици замењене су спаљивањем књига на трговима, прогоном, слањем у логоре или егзекуцијом политичких неистомишљеника, при чему је, за разлику од поступака које је водила инквизиција, у не тако давној историји др жавних и политичких преврата и потреса суђење за вербални деликт често посматрано као непо требно јер је исход био унапред познат или је, када је raison d’état то налагао, спровођено с јасно подељеним улогама и окончавано осудом оптуженог који је био уверен да се за изго ворену реч или написано дело не кажњава. Такво поступање се може довести у везу с активи стичким типом државе у којој је појединац подређен општем добру, то јест интересу друштвене заједнице, и није необично што се над његовом слободом изражавања надвија сенка „Великог брата”. На другој страни, реактивни тип државе требало да за слободу изражавања представља повољније, а могло би се чак рећи и природно окружење. До промене односа према слободи изражавања долази нарочито након терористичког напада од 11. септембра 2001. године када масовни надзор, војне интервенције у свету и ограничења са којима се сусрећу представници медија, сведоче да се ствари крећу у смеру ограничења слободе изражавања. Политички диктат долази до изражаја, а улога правосудног система постаје другоразредна. Штавише, за поједине државе западне демократије може се рећи да кривични систем користе на начин који, истина не у виду огољене репресије, са представницима новинарске професије поступа као са могућим учиниоцима crimen laesae maiestatis, а ако им се већ не може судити за вербални деликт они се могу посматрати као унутрашњи непријатељи. Није без значаја чињеница да има институција и невладиних организација, уметника и јавних личности који су препознали и указали на ову опа сност. Реч је о contradictio in adiecto противречности, јер се са новинарима који представљају watchdogs of democracy не може нечовечно поступати и државе их не смеју посматрати као политичке противнике, нити их лишавати слободе и у суштини односити се према њима као према политичким затвореницима.