Ispitivanje optužnice

Problemi u praksi

Abstract

Ispitivanje optužnice je institut krivično-procesnog prava, kojim se 'proveravaju' navodi optužnice, prilikom formalne kontrole, odnosno ispunjenosti zakonom propisanih obaveznih elemenata optužnice (član 332 Zakonika o krivičnom postupku), kao i prilikom tzv. materijalne, odnosno suštinske kontrole optužnice (član 337 Zakonika o krivičnom postupku). Na način kako je ovaj postupak određen Zakonikom o krivičnom postupku, kojim se, kako pokazuje praksa, nije obuhvatilo sve ono što je potrebno da bi taj institut proizvodio željena dejstva, nije moguće ubrzati krivični postupak i donošenje pravnosnažne odluke u što kraćem roku. Potrebno je, upravo radi poštovanja osnovnih načela krivičnog procesnog prava, uneti neke izmene u dosadašnji tekst Zakonika, ali i praksu. Naime, potrebno je utvrditi zakonodavno rešenje, ukoliko javni tužilac ne postupi u zakonom predviđenim rokovima, kao i ukoliko ne postupi po nalozima vanpretresnog veća nadležnog suda. Takođe, potrebno je utvrditi na koji način javni tužilac može da se 'zaštiti' kod davanja neosnovanih naloga od strane vanraspravnog veća, odnosno da li je i na koji način moguće 'odgovoriti' veću na naloge za koje javni tužilac smatra da su neosnovani, te ustanoviti formu takvog odgovora. Nije moguće dozvoliti da se postupak ispitivanja optužnice nastavi na do sada utvrđen način, posebno imajući u vidu da su sudovi, kako prvostepeni, tako i drugostepeni, tumačeći Zakonik o krivičnom postupku, koji nije do kraja precizan, u ovom delu, jer su optužnice počele da bivaju presude koje bi samo nakon završenog glavnog pretresa sudije mogle da prepišu u celosti sa naznačenjem da se odluka donosi 'U ime naroda'. Takvo nešto svakako nije prihvatljivo, te smatramo da bi ovaj postupak morao biti jasnije određen, sa tačno navedenim mogućim postupanjem javnog tužioca i vanraspravnog veća, kao i obima datih naloga i obima kontrole.