Испитивање оптужнице

Проблеми у пракси

Сажетак

Испитивање оптужнице је институт кривично-процесног права, којим се 'проверавају' наводи оптужнице, приликом формалне контроле, односно испуњености законом прописаних обавезних елемената оптужнице (члан 332 Законика о кривичном поступку), као и приликом тзв. материјалне, односно суштинске контроле оптужнице (члан 337 Законика о кривичном поступку). На начин како је овај поступак одређен Закоником о кривичном поступку, којим се, како показује пракса, није обухватило све оно што је потребно да би тај институт производио жељена дејства, није могуће убрзати кривични поступак и доношење правноснажне одлуке у што краћем року. Потребно је, управо ради поштовања основних начела кривичног процесног права, унети неке измене у досадашњи текст Законика, али и праксу. Наиме, потребно је утврдити законодавно решење, уколико јавни тужилац не поступи у законом предвиђеним роковима, као и уколико не поступи по налозима ванпретресног већа надлежног суда. Такође, потребно је утврдити на који начин јавни тужилац може да се 'заштити' код давања неоснованих налога од стране ванрасправног већа, односно да ли је и на који начин могуће 'одговорити' већу на налоге за које јавни тужилац сматра да су неосновани, те установити форму таквог одговора. Није могуће дозволити да се поступак испитивања оптужнице настави на до сада утврђен начин, посебно имајући у виду да су судови, како првостепени, тако и другостепени, тумачећи Законик о кривичном поступку, који није до краја прецизан, у овом делу, јер су оптужнице почеле да бивају пресуде које би само након завршеног главног претреса судије могле да препишу у целости са назначењем да се одлука доноси 'У име народа'. Такво нешто свакако није прихватљиво, те сматрамо да би овај поступак морао бити јасније одређен, са тачно наведеним могућим поступањем јавног тужиоца и ванрасправног већа, као и обима датих налога и обима контроле.