Кривичноправни изазови у Републици Србији за време пандемије COVID-19

Сажетак

Пандемија условљена ширењем заразне болести COVID-19 која је захватила читаву планету проузроковала је не само глобалну здравствену кризу, променивши уобичајени начин живота већине светске популације, већ је оставила утицај на готово сва подручја државног и друштвеног система. Поред оног који је највише погођен, а то је здравствени систем, ефекти мера које су национални законодавци, или друга надлежна тела усвајали с циљем отклањања или умањења опасности од ширења болести, погодили су између осталог и економску стабилност, али и ставили пред изазове правосудне органе, с обзиром да у новонасталим околностима није било лако обезбедити њихово нормално функционисање. То се пре свега, с обзиром на значај случајева и потребу хитног поступања, односи на кривично правосуђе, где је потребно обезбедити обављање суђења и уопште рад свих процесних субјеката у условима који су, барем у једном периоду, подразумевали драстична ограничења неких од основних грађанских и људских права и слобода. У том контексту у раду је преиспитана оправданост и законитост мера које су у Републици Србији уведене у време трајања ванредног стања с циљем колико-толико нормалног одвијања рада правосудног система у условима када је друштвени живот био готово у потпуности паралисан. Осим тога, указано је и на основна спорна питања која се уопште постављају пред кривично право у условима пандемије, уз анализу података о стопи и стању криминалитета у Републици Србији у периоду од увођења ванредног стања и уопште за време трајања пандемије. Упркос томе што је опасност од вируса присутна безмало две године живот се лаганим корацима враћа у нормалу, али многа ограничења и даље важе. Тако је и у Републици Србији и даље на снази забрана окупљања на јавним местима у затвореном и отвореном простору одређеног броја лица, с тим што се морају поштовати и друге уведене противепидемиолошке мере. Но, те се мере ипак не могу поредити са драстичним ограничењима, пре свега слободе кретања, која су важила у периоду од готово два месеца прошле године, када је на снази било ванредно стање. У том контексту, нарочито је од значаја учињен напор владајућих структура да се у промењеним условима обезбеди ефикасно функционисање кривичног правосуђа. Међутим, начин на који је то урађено у Републици Србији, као што је објашњено у овом раду, отворио је и низ питања о оправданости и усклађености нових мера са актима више правне снаге, јер се њима у циљу појачане репресије која би требало грађане да држи у покорности и спречи масовно кршење здравствених прописа, битно одступа од неких темељних вредности сваког, у основи демократског, кривичноправног система. Поред тога, непрегледност правних аката којима се у циљу смањења ширења заразе уводе одређене забране и ограничења, а чије непоштовање повлачи и кривичноправну одговорност, условила је правну несигурност, јер често ти акти нису међусобно усклађени, или су донесени од стране ненадлежних органа и мимо уобичајене процедуре да буду обнародовани на одговарајући начин. Анализа званичних статистичких података показала је да је број одређених кривичних дела (пре свега оних која су редовно највише заступљена у структури криминалитета, а то су имовински деликти) у периоду трајања ванредног стања у Републици Србији знатно мањи у односу на неколико ранијих година. С друге стране, управо због великог броја новоуведених здравствених прописа, чије непоштовање за време епидемије опасне заразне болести представља кажњиво дело, забележен је пораст броја извршених кривичних дела против здравља људи, а пре свега инкриминације из члана 248. КЗ.