Krivičnopravni izazovi u Republici Srbiji za vreme pandemije COVID-19

Apstrakt

Pandemija uslovljena širenjem zarazne bolesti COVID-19 koja je zahvatila čitavu planetu prouzrokovala je ne samo globalnu zdravstvenu krizu, promenivši uobičajeni način života većine svetske populacije, već je ostavila uticaj na gotovo sva područja državnog i društvenog sistema. Pored onog koji je najviše pogođen, a to je zdravstveni sistem, efekti mera koje su nacionalni zakonodavci, ili druga nadležna tela usvajali s ciljem otklanjanja ili umanjenja opasnosti od širenja bolesti, pogodili su između ostalog i ekonomsku stabilnost, ali i stavili pred izazove pravosudne organe, s obzirom da u novonastalim okolnostima nije bilo lako obezbediti njihovo normalno funkcionisanje. To se pre svega, s obzirom na značaj slučajeva i potrebu hitnog postupanja, odnosi na krivično pravosuđe, gde je potrebno obezbediti obavljanje suđenja i uopšte rad svih procesnih subjekata u uslovima koji su, barem u jednom periodu, podrazumevali drastična ograničenja nekih od osnovnih građanskih i ljudskih prava i sloboda. U tom kontekstu u radu je preispitana opravdanost i zakonitost mera koje su u Republici Srbiji uvedene u vreme trajanja vanrednog stanja s ciljem koliko-toliko normalnog odvijanja rada pravosudnog sistema u uslovima kada je društveni život bio gotovo u potpunosti paralisan. Osim toga, ukazano je i na osnovna sporna pitanja koja se uopšte postavljaju pred krivično pravo u uslovima pandemije, uz analizu podataka o stopi i stanju kriminaliteta u Republici Srbiji u periodu od uvođenja vanrednog stanja i uopšte za vreme trajanja pandemije. Uprkos tome što je opasnost od virusa prisutna bezmalo dve godine život se laganim koracima vraća u normalu, ali mnoga ograničenja i dalje važe. Tako je i u Republici Srbiji i dalje na snazi zabrana okupljanja na javnim mestima u zatvorenom i otvorenom prostoru određenog broja lica, s tim što se moraju poštovati i druge uvedene protivepidemiološke mere. No, te se mere ipak ne mogu porediti sa drastičnim ograničenjima, pre svega slobode kretanja, koja su važila u periodu od gotovo dva meseca prošle godine, kada je na snazi bilo vanredno stanje. U tom kontekstu, naročito je od značaja učinjen napor vladajućih struktura da se u promenjenim uslovima obezbedi efikasno funkcionisanje krivičnog pravosuđa. Međutim, način na koji je to urađeno u Republici Srbiji, kao što je objašnjeno u ovom radu, otvorio je i niz pitanja o opravdanosti i usklađenosti novih mera sa aktima više pravne snage, jer se njima u cilju pojačane represije koja bi trebalo građane da drži u pokornosti i spreči masovno kršenje zdravstvenih propisa, bitno odstupa od nekih temeljnih vrednosti svakog, u osnovi demokratskog, krivičnopravnog sistema. Pored toga, nepreglednost pravnih akata kojima se u cilju smanjenja širenja zaraze uvode određene zabrane i ograničenja, a čije nepoštovanje povlači i krivičnopravnu odgovornost, uslovila je pravnu nesigurnost, jer često ti akti nisu međusobno usklađeni, ili su doneseni od strane nenadležnih organa i mimo uobičajene procedure da budu obnarodovani na odgovarajući način. Analiza zvaničnih statističkih podataka pokazala je da je broj određenih krivičnih dela (pre svega onih koja su redovno najviše zastupljena u strukturi kriminaliteta, a to su imovinski delikti) u periodu trajanja vanrednog stanja u Republici Srbiji znatno manji u odnosu na nekoliko ranijih godina. S druge strane, upravo zbog velikog broja novouvedenih zdravstvenih propisa, čije nepoštovanje za vreme epidemije opasne zarazne bolesti predstavlja kažnjivo delo, zabeležen je porast broja izvršenih krivičnih dela protiv zdravlja ljudi, a pre svega inkriminacije iz člana 248. KZ.