Поводом једне одлуке Уставног суда Републике Србије

Сажетак

Осврт Уставног суда да је за оцену основаности уставне жалбе од првенственог значаја да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности, суд завршава констатацијом "да је поступак релативно сложен, пре свега због комплексних и чињеничних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку"27. Сводећи право на правично суђење гарантовано чланом 6 ЕКЉП, Уставом РС, основним начелима кривичног процесног права, на пуку прокламацију, без разматрања конкретних околности које могу бити од значаја при оцени да ли поступак дуго траје, слаби функцију Уставног суда као заштитника људских права. Претежност дужине трајања притвора у овом случају, постојање релевенатног законског основа за одређивање притвора односно образложења за продужење притвора, привидно баца сенку на значај дужине трајања поступка. Међутим, питање дугог трајања поступка у блиској вези је са питањем трајања притвора. Давањем одговора на питање да ли је суд заиста поступао са нарочитом хитношћу, ближе, због чега је био онемогућен да кривични поступак раније оконча, који су то објективни процесни разлози због којих суд није био у могућности да приведе крају кривични поступак у току кога су окривљени били доступни суду пуних шест година, даје се и одговор на питање оправданости трајања притвора дугих шест година. Издвојеним мишљењем, судија Уставног суда указује на суштину због које се чини да је одлука проблематична: "Почев од тога да је у питању тешко кривично дело, дужина трајања притвора од шест година и два месеца, шест месеци без урученог образложеног решења односно шест месеци немогућности улагања правног лека, чињеница да је један од два оптужена после толико година трајања поступка проведеног у притвору ослобођен, до тога да је поступак пред Уставним судом трајао пуне четири године и то у односу на људска права која се морају разматрати хитно."28 Уставни суд није нашао за сходно да мериторно размотри разлоге о повреди права из члана 27 Устава. Једноставније је било уставну жалбу одбацити као неблаговремену, него се мериторно упуштати у решавање ситуације у којој супротно свим општим правилима о заштити људских права, окривљени бораве у притвору шест месеци без формалне одлуке и права да законитост лишења слободе буде испитано у складу са одредбама закона. Чињеница је да је Уставни суд о повредама уставних права одлучивао у поступку који је трајао четири године. Основано се поставља питање сврсисходности поступка који тек после четири године испитује законитост притвора као хитне мере и повреде права на слободу и правично суђење. Дужност свих органа је да о притвору одлучују са нарочитом хитношћу управо имајући у виду значај повреде основног људског права на слободу. Тенденција свих савремених држава јесте да у хитним, кратким роковима одлучује о повредама загарантованих основних људских права. Супротно поступање судова и државних органа негира владавину права као врховни постулат државног уређења.