Улога кућног притвора и кућног затвора у превенцији призонизма

Сажетак

У раду аутор разматра начин, помоћу кога окривљени, условно речено, може издржавати казну затвора у кућним условима, у временском трајању дужем од годину дана. Наиме, Кривичним закоником1 је предвиђено да се казна затвора може издржавати у кућним условима једино ако је изречена до једне године. Са друге стране суд може одредити меру забране напуштања стана према окривљеном, с тим што мера траје онолико колико траје потреба, а све до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе. Време које окривљени проведе у кућном притвору мора бити урачунато у казну, јер се забрана напуштања стана у складу са Закоником о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП),2 третира као облик лишења слободе. Често кривични поступак траје и неколико година, у зависности од сложености и других фактора, те на овакав начин док чекамо нова законска решења, као и у случајевима кривичних дела чија је доња граница запрећене казне висока, инсистирањем на примени мере као алтернативе притвору, омогућавамо осуђеном лицу да избегне сусрет са пеналном установом, или скрати свој боравак у њој, а тиме утичемо на смањење ризика од настанка последица које делују на личност осуђеника. Једна од таквих је и призонизам.