Uloga kućnog pritvora i kućnog zatvora u prevenciji prizonizma

Apstrakt

U radu autor razmatra način, pomoću koga okrivljeni, uslovno rečeno, može izdržavati kaznu zatvora u kućnim uslovima, u vremenskom trajanju dužem od godinu dana. Naime, Krivičnim zakonikom1 je predviđeno da se kazna zatvora može izdržavati u kućnim uslovima jedino ako je izrečena do jedne godine. Sa druge strane sud može odrediti meru zabrane napuštanja stana prema okrivljenom, s tim što mera traje onoliko koliko traje potreba, a sve do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode. Vreme koje okrivljeni provede u kućnom pritvoru mora biti uračunato u kaznu, jer se zabrana napuštanja stana u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP),2 tretira kao oblik lišenja slobode. Često krivični postupak traje i nekoliko godina, u zavisnosti od složenosti i drugih faktora, te na ovakav način dok čekamo nova zakonska rešenja, kao i u slučajevima krivičnih dela čija je donja granica zaprećene kazne visoka, insistiranjem na primeni mere kao alternative pritvoru, omogućavamo osuđenom licu da izbegne susret sa penalnom ustanovom, ili skrati svoj boravak u njoj, a time utičemo na smanjenje rizika od nastanka posledica koje deluju na ličnost osuđenika. Jedna od takvih je i prizonizam.