Udruženi zločinački poduhvat u praksi međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju

Apstrakt

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je postavio konture teoriji o udruženom zločinačkom poduhvatu (UZP) u slučaju Tadić, a kasnije je ova teorija dalje uobličavana kroz praksu Tribunala, uprkos činjenici da se UZP kao forma individualne odgovornosti nigde u Statutu Tribunala, ni eksplicitno ni implicitno, ne spominje. Iako se, sa ove vremenske distance, radi nesumnjivo o institutu međunarodnog krivičnog prava, koji je vrlo često primenjivan od svog nastanka do danas, kako od strane Tribunala koji je njegov tvorac, tako i od strane drugih ad hoc tribunala, ne jenjavaju veoma ozbiljni prigovori koji mu se upućuju. Ističe se da se radi o institutu koji je "stvoren" kako bi osigurao osudu okrivljenih, koji procesno pogoduje tužilačkoj strani koja je oslobođena tereta dokazivanja krivične odgovornosti i konkretne uloge svakog od učesnika UZP-a. Pored toga, u trenutku kada je formulisana navedena doktrina, nije bilo izvesno da li se radi o formi izvršilaštva ili saučesništva. Tek par godina kasnije, u slučaju Milutinović i dr., Tribunal je zauzeo stav da UZP zapravo predstavlja formu izvršilaštva, što je dodatno kompromitovalo teoriju o UZP-u. Njena primena podrazumeva odstupanja od dostignuća i fundamentalnih načela savremenog krivičnog prava. U ovom radu se, uz načelno izlaganje teorije o UZP-u, daje prikaz jednog slučaja utvrđivanja odgovornosti po osnovu trećeg oblika UZP-a, sa ciljem ukazivanja na ključne manjkavosti koje ovu teorije prate u praksi.