Удружени злочиначки подухват у пракси међународног кривичног трибунала за бившу Југославију

Сажетак

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је поставио контуре теорији о удруженом злочиначком подухвату (УЗП) у случају Тадић, а касније је ова теорија даље уобличавана кроз праксу Трибунала, упркос чињеници да се УЗП као форма индивидуалне одговорности нигде у Статуту Трибунала, ни експлицитно ни имплицитно, не спомиње. Иако се, са ове временске дистанце, ради несумњиво о институту међународног кривичног права, који је врло често примењиван од свог настанка до данас, како од стране Трибунала који је његов творац, тако и од стране других ад хоц трибунала, не јењавају веома озбиљни приговори који му се упућују. Истиче се да се ради о институту који је "створен" како би осигурао осуду окривљених, који процесно погодује тужилачкој страни која је ослобођена терета доказивања кривичне одговорности и конкретне улоге сваког од учесника УЗП-а. Поред тога, у тренутку када је формулисана наведена доктрина, није било извесно да ли се ради о форми извршилаштва или саучесништва. Тек пар година касније, у случају Милутиновић и др., Трибунал је заузео став да УЗП заправо представља форму извршилаштва, што је додатно компромитовало теорију о УЗП-у. Њена примена подразумева одступања од достигнућа и фундаменталних начела савременог кривичног права. У овом раду се, уз начелно излагање теорије о УЗП-у, даје приказ једног случаја утврђивања одговорности по основу трећег облика УЗП-а, са циљем указивања на кључне мањкавости које ову теорије прате у пракси.