Kriminalizacija torture kao deo okvira o ljudskim pravima

Apstrakt

Autor u radu polazi od činjenice da odgovornost za učinjenu torturu leži pre svega na državi koja je dužna da žrtvama ovog ponašanja obezbedi restituciju i rehabilitaciju. No, kada se radi o licima koja su izvršila torturu i na taj način povredila ljudska prava često se dešava da njihova odgovornost izostaje. Problem je u okviru o ljudskim pravima koji retko izričito predviđa krivičnu odgovornost pojedinaca za učinjenu torturu. Autor navodi “Osnovne principe i uputstva UN o pravu na pravni lek i obeštećenje žrtava u slučaju teških povreda međunarodnih ljudskih prava i u slučaju povreda međunarodnog humanitarnog prava” koji po autoru stavljaju na stranu krivičnopravni aspekt torture. S druge strane, Konvencija UN protiv torture, iako ima elemente ugovora o ljudskim pravima, suštinski predstavlja konvenciju za suzbijanje transnacionalnog organizovanog kriminaliteta. Autor smatra da je važno uočiti postojanje dve perspektive kada se radi o kriminalizaciji torture. Prva se zasniva na pristupu “ljudskih prava” i podrazumeva da se pojedinci odgovorni za torturu gone i adekvatno kazne. U ovom slučaju akcenat je na postupanju države koja je dužna da preduzme mere potrebne za otkrivanje i kažnjavanje torture. Druga perspektiva zasniva se na “suzbijanju kriminaliteta”, a suštinsku razliku u odnosu na prvi pristup čini obaveza države, koja iz bilo kog razloga nije gonila i kaznila učinioce torture, da ta lica isporuči drugoj državi radi postizanja pomenutog cilja. U radu se potom analizira definicija torture. Autor ukazuje da pristup “ljudskih prava” ne sadrži jasnu i preciznu definiciju torture, dok se s druge strane pristup “suzbijanja kriminaliteta” zasniva na uskoj definiciji uz insistiranje da učinilac može biti samo službeno lice. Pored navedenog, autor pominje i definiciju torture sadržanu u Konvenciji UN protiv torture koja između ostalog zahteva i postojanje određene namere, što nije slučaj sa pristupom o “ljudskim pravima”. No, svaki od navedenih pristupa - nacionalni, međunarodni i pristup ljudskih prava - ima svojih prednosti i treba biti uzet u obzir kod razmatranja torture. Autor takođe analizira pitanje dokaza u svetlu dve navedene perspektive. Po prvom pristupu o “ljudskim pravima” korišćenje dokaza koji su pribavljeni vršenjem torture je u svakom slučaju zabranjeno, što, kako autor ističe, ne doprinosi otkrivanju i gonjenju učinilaca. Suprotno, pristup o “suzbijanju kriminaliteta” dozvoljava korišćenje ovih dokaza, jer je primarni cilj otkrivanje krivičnih dela. U radu se posvećuje pažnja i pitanju imuniteta uzimanjem u obzir oba pristupa kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava. Autor zaključuje da krivičnopravni aspekt jeste važan za suzbijanje torture i da svakako kao deo okvira o ljudskim pravima treba da ima značajnu ulogu. Ipak, u obzir treba uzeti svaki od navedenih pristupa, a ne treba zane- mariti ni preventivne mehanizme.