Криминализација тортуре као део оквира о људским правима

Сажетак

Аутор у раду полази од чињенице да одговорност за учињену тортуру лежи пре свега на држави која је дужна да жртвама овог понашања обезбеди реституцију и рехабилитацију. Но, када се ради о лицима која су извршила тортуру и на тај начин повредила људска права често се дешава да њихова одговорност изостаје. Проблем је у оквиру о људским правима који ретко изричито предвиђа кривичну одговорност појединаца за учињену тортуру. Аутор наводи “Основне принципе и упутства УН о праву на правни лек и обештећење жртава у случају тешких повреда међународних људских права и у случају повреда међународног хуманитарног права” који по аутору стављају на страну кривичноправни аспект тортуре. С друге стране, Конвенција УН против тортуре, иако има елементе уговора о људским правима, суштински представља конвенцију за сузбијање транснационалног организованог криминалитета. Аутор сматра да је важно уочити постојање две перспективе када се ради о криминализацији тортуре. Прва се заснива на приступу “људских права” и подразумева да се појединци одговорни за тортуру гоне и адекватно казне. У овом случају акценат је на поступању државе која је дужна да предузме мере потребне за откривање и кажњавање тортуре. Друга перспектива заснива се на “сузбијању криминалитета”, а суштинску разлику у односу на први приступ чини обавеза државе, која из било ког разлога није гонила и казнила учиниоце тортуре, да та лица испоручи другој држави ради постизања поменутог циља. У раду се потом анализира дефиниција тортуре. Аутор указује да приступ “људских права” не садржи јасну и прецизну дефиницију тортуре, док се с друге стране приступ “сузбијања криминалитета” заснива на уској дефиницији уз инсистирање да учинилац може бити само службено лице. Поред наведеног, аутор помиње и дефиницију тортуре садржану у Конвенцији УН против тортуре која између осталог захтева и постојање одређене намере, што није случај са приступом о “људским правима”. Но, сваки од наведених приступа - национални, међународни и приступ људских права - има својих предности и треба бити узет у обзир код разматрања тортуре. Аутор такође анализира питање доказа у светлу две наведене перспективе. По првом приступу о “људским правима” коришћење доказа који су прибављени вршењем тортуре је у сваком случају забрањено, што, како аутор истиче, не доприноси откривању и гоњењу учинилаца. Супротно, приступ о “сузбијању криминалитета” дозвољава коришћење ових доказа, јер је примарни циљ откривање кривичних дела. У раду се посвећује пажња и питању имунитета узимањем у обзир оба приступа као и праксе Европског суда за људска права. Аутор закључује да кривичноправни аспект јесте важан за сузбијање тортуре и да свакако као део оквира о људским правима треба да има значајну улогу. Ипак, у обзир треба узети сваки од наведених приступа, а не треба зане- марити ни превентивне механизме.