Istražna ovlašćenja koja utiču na osnovna prava i načela pravičnog međunarodnog postupka u krivičnim stvarima

Predlog za međusobnu integraciju u multikulturalnoj Evropskoj uniji

Apstrakt

Autor se u ovom radu bavi istražnim ovlašćenjima u krivičnim predmetima, koja utiču na osnovna prava ljudi. Analiza započinje istorijskom rekonstrukcijom rešenja prinudnih mera, sadržanih u najrelevantnijim međunarodnim i supranacionalnim tekstovima u Evropi. U radu se, dalje, prikazuje predlog za uspostavljanje jednog pravičnog transnacionalnog postupka, zasnovanog na ideji međusobne integracije nacionalnih prava. Ovaj predlog, kojim se namerava pružiti alternativa većinski prihvaćenoj harmonizaciji dokaznih pravila u prekograničnim slučajevima, koncentriše se na stvaranje jedne ad hoc procedure koja bi reflektovala novu ravnotežu između potreba države i zaštite osnovnih prava pojedinaca. Poslednjih nekoliko decenija, značajni porast transnacionalnog kriminaliteta pojačao je potrebu za efikasnijim oblicima prekogranične saradnje, što se na nivou Evropske unije pretočilo u načelo međusobnog priznanja odluka kao vodećeg principa skoro celokupne pravosudne saradnje. U skladu s tim, učestala primena istražnih mera dovela je u pitanje opravdanost 'minimalističkog pristupa' u pogledu prava odbrane. Nakon bližeg terminološkog određenja predmeta rada - međunarodne istrage i prinudnih mera, autor u trećem delu analizira razvoj dva sistema; međunarodne pravne pomoći i međusobnog priznanja odluka. Kao međurezultat razvoja sistema međunarodne pravne pomoći, prikazanog kroz tri faze, autor zaključuje da je na prelazu iz prve u drugu fazu, premda je koncepcija prinudnih mera ostala neizmenjena, došlo do značajno veće zaštite ljudskih prava. Tako je mogućnost koju poseduje zamoljena država, a to je da izvršenje određenih prinudnih mera učini zavisnim od ispunjenja pojedinih uslova, poput dvostruke kažnjivosti i usaglašenosti sa svojim pravom, postalo opšte pravilo, koje omogućava zamoljenoj državi da odbije izvršenje mere koja nije usaglašena ne samo sa pravom, već i sa praksom svoje države u nekom sličnom (domaćem) slučaju. Pored toga, obaveza zamoljene države da ispuni određene formalnosti, u cilju smanjenja rizika neprihvatljivosti dokaza, imala je kao pozitivnu posledicu to da su poštovani zahtevi lex fori. U trećoj fazi, koja je pratila razvoj nauke i tehnologije, došlo je do posebnog regulisanja novih istražnih mera; mera koje su znatno izmenile ustaljeni pogled na prinudne mere. S druge strane, unete su i dve značajne, ujedno protivrečne novine; brisanje generalne klauzule, prema kojoj je zamoljena država mogla da odbije meru koja nije bila kompatibilna sa njenim pravom, te uvođenje novog opšteg pravila o vršenju istražnih radnji u inostranstvu sa obavezom za zamoljenu državu da kombinuje lex loci sa specifičnim zahtevima lex fori države molilje. Sistem međusobnog priznanja odluka se takođe razvio u tri faze. U prvoj fazi 'nasleđena' je obaveza iz poslednje faze međunarodne pravne pomoći da zemlja izvršilac ispuni zahtev za pomoći, uključujući primenu prinudnih mera, s tim što postoji obaveza da se ispuni samo ono što je neophodno da bi se obezbedila validnost dokaza u postupku. U drugoj fazi je zemlji izvršiocu ostavljeno da slobodno odluči da li će da primeni prinudne mere. Trećom fazom je značajno umanjena zaštita prava pojedinaca. Predlog direktive za Evropski nalog za istragu u krivičnim stvarima do sada nije obuhvatio nijedan od opštih ograničenja u pogledu prinudnih mera, sadržanih u Okvirnoj odluci o Evropskom dokaznom nalogu. Štaviše, razlikovanje osnova za odbijanje iz čl. 10. ne pojašnjava šta se smatra prinudnim merama, dok čak rezultati ostvareni kroz prinudne mere ostvaruju dejstvo, bez obzira da li su poštovani osnovni zahtevi, poput dvostruke kažnjivosti. Četvrti deo rada nosi podnaslov 'Multikulturalnost i zaštita ljudskih prava', i u njemu se ističe da se multijezičnost vezuje ne samo za različit lingvistički kod, već i za različitu teorijsku pozadinu, ukorenjenu u kulturnom nasleđu procesnog prava država članica. Autor kritikuje zastarelost reči 'prinudno', te ukazuje da je nemački izraz Grundrechtseingriffe ('zadiranje u osnovna prava') prikladniji, posebno kada se govori o merama koje pojedinci ne doživljavaju kao prinudne, kao i da taj pravni koncept objašnjava njihov uticaj na osnovna prava, čime se jasnije vidi njihovo ustavnopravno i supranacionalno opravdanje. Nakon pojašnjenja pojma Grundrechtseingriffe i kritika na račun kombinovanja lex loci i lex fori, a u vezi sa uslovom usklađenosti sa osnovnim načelima zemlje u kojoj treba izvršiti mere, autor obrazlaže potrebu za saradnjom na više nivoa u evropskom kontekstu. U poslednjem delu rada, autor, pored zaključnih napomena, predstavlja svoj predlog rekonstrukcije sistema, sačinjen od uvođenja klauzule o (zaštiti) osnovnih prava i postavljanja transnacionalnog postupka na više nivoa.