Истражна овлашћења која утичу на основна права и начела правичног међународног поступка у кривичним стварима

Предлог за међусобну интеграцију у мултикултуралној Европској унији

Сажетак

Аутор се у овом раду бави истражним овлашћењима у кривичним предметима, која утичу на основна права људи. Анализа започиње историјском реконструкцијом решења принудних мера, садржаних у најрелевантнијим међународним и супранационалним текстовима у Европи. У раду се, даље, приказује предлог за успостављање једног правичног транснационалног поступка, заснованог на идеји међусобне интеграције националних права. Овај предлог, којим се намерава пружити алтернатива већински прихваћеној хармонизацији доказних правила у прекограничним случајевима, концентрише се на стварање једне ад хоц процедуре која би рефлектовала нову равнотежу између потреба државе и заштите основних права појединаца. Последњих неколико деценија, значајни пораст транснационалног криминалитета појачао је потребу за ефикаснијим облицима прекограничне сарадње, што се на нивоу Европске уније преточило у начело међусобног признања одлука као водећег принципа скоро целокупне правосудне сарадње. У складу с тим, учестала примена истражних мера довела је у питање оправданост 'минималистичког приступа' у погледу права одбране. Након ближег терминолошког одређења предмета рада - међународне истраге и принудних мера, аутор у трећем делу анализира развој два система; међународне правне помоћи и међусобног признања одлука. Као међурезултат развоја система међународне правне помоћи, приказаног кроз три фазе, аутор закључује да је на прелазу из прве у другу фазу, премда је концепција принудних мера остала неизмењена, дошло до значајно веће заштите људских права. Тако је могућност коју поседује замољена држава, а то је да извршење одређених принудних мера учини зависним од испуњења појединих услова, попут двоструке кажњивости и усаглашености са својим правом, постало опште правило, које омогућава замољеној држави да одбије извршење мере која није усаглашена не само са правом, већ и са праксом своје државе у неком сличном (домаћем) случају. Поред тога, обавеза замољене државе да испуни одређене формалности, у циљу смањења ризика неприхватљивости доказа, имала је као позитивну последицу то да су поштовани захтеви lex fori. У трећој фази, која је пратила развој науке и технологије, дошло је до посебног регулисања нових истражних мера; мера које су знатно измениле устаљени поглед на принудне мере. С друге стране, унете су и две значајне, уједно противречне новине; брисање генералне клаузуле, према којој је замољена држава могла да одбије меру која није била компатибилна са њеним правом, те увођење новог општег правила о вршењу истражних радњи у иностранству са обавезом за замољену државу да комбинује lex лоци са специфичним захтевима lex фори државе молиље. Систем међусобног признања одлука се такође развио у три фазе. У првој фази 'наслеђена' је обавеза из последње фазе међународне правне помоћи да земља извршилац испуни захтев за помоћи, укључујући примену принудних мера, с тим што постоји обавеза да се испуни само оно што је неопходно да би се обезбедила валидност доказа у поступку. У другој фази је земљи извршиоцу остављено да слободно одлучи да ли ће да примени принудне мере. Трећом фазом је значајно умањена заштита права појединаца. Предлог директиве за Европски налог за истрагу у кривичним стварима до сада није обухватио ниједан од општих ограничења у погледу принудних мера, садржаних у Оквирној одлуци о Европском доказном налогу. Штавише, разликовање основа за одбијање из чл. 10. не појашњава шта се сматра принудним мерама, док чак резултати остварени кроз принудне мере остварују дејство, без обзира да ли су поштовани основни захтеви, попут двоструке кажњивости. Четврти део рада носи поднаслов 'Мултикултуралност и заштита људских права', и у њему се истиче да се мултијезичност везује не само за различит лингвистички код, већ и за различиту теоријску позадину, укорењену у културном наслеђу процесног права држава чланица. Аутор критикује застарелост речи 'принудно', те указује да је немачки израз Grundrechtseingriffe ('задирање у основна права') прикладнији, посебно када се говори о мерама које појединци не доживљавају као принудне, као и да тај правни концепт објашњава њихов утицај на основна права, чиме се јасније види њихово уставноправно и супранационално оправдање. Након појашњења појма Grundrechtseingriffe и критика на рачун комбиновања lex loci и lex fori, а у вези са условом усклађености са основним начелима земље у којој треба извршити мере, аутор образлаже потребу за сарадњом на више нивоа у европском контексту. У последњем делу рада, аутор, поред закључних напомена, представља свој предлог реконструкције система, сачињен од увођења клаузуле о (заштити) основних права и постављања транснационалног поступка на више нивоа.