ВАКУФ КАО ПОРОДИЧНО ЗАВЕШТАЊЕ МЕЂУ МУХАМЕДАНЦИМА
Сажетак
Абдул Маџид, такође познат по надимку Капетан Мија (Miah), рођен је 1872. године у урбаном делу Силхета, у Бенгалу. Потомак је племићке породице Сајед из Силхета. Своје основно и средње образовање је стекао у Силхету, док је академске студије завршио у Калкути. Отац му је био потомак Мустафе Шаха, чувеног муслиманског проповедника из 14. века. Сам Маџид је одрастао у традиционалној и религиозној породици, што се одсликавало у његовом начину облачења као и у томе што током живота није бријао браду. Поред бенгалског, течно је говорио енглески и помало арапски. Постигао је велике успехе у области пољoпривреде и узгоју чаја; поседовао је велики број плантажа чаја на територији Силхета. Поред плантажа, поседовао је и фабрику која се бавила прерадом и продајом чаја, отворену фебруара 1911. Такође, био је и први староседелац у Асаму који је поседовао пресу за уље. Неколико година након дипломирања, пре него што је почео да се бави политиком и пољопривредом, постао је члан адвокатске коморе Силхета. Придружио се покрету Анђуман-еИслам, где је постављен прво на место секретара 1902, а затим после неког времена и на место председника. Године 1906. је проглашен за
* Изворно објављено као A. Majid, „Wakf as Family Settlement among the Mohammedans”, Journal of the Society of Comparative Legislation 9(1)/1908, 122–141.
** Студенткиња прве године Правног факултета Универзитета у Београду, milana.
saracc714@gmail.com
заменика председника општине Силхета, а затим 1909. за председника општине. Још један значајан биографски податак јесте да је био први министар Асама који је уједно и муслиман. Оснивач је и државне Алиа медресе у Силхету. Године 1916. је унапредио статус Мурари Чанд колеџа, и поставио 1921. камен темељац за нову зграду ове установе у Такери Хилсу. Овај истакнути правник и политичар добитник је многих награда и признања, од којих му је две доделио краљ Џорџ V. Абдул Маџид је током живота био вођен духом иновације и промена, посветио је доста времена унапређењу свог образовања, а исто тако је настојао да и другим људима пружи могућност да се образују. Преминуо је у 50. години живота, 1922. године у Шилонгу, а његов унук је написао биографију о његовом животу под називом „Заборављени капетан”.
Сматрам да се величина и значај овог рада огледају у његовом доприносу како научном, тако и културном развоју. Од нарочитог је значаја чињеница да је управо овај рад био први који је заправо представљен пред Друштвом у Британији, а да је његов аутор индијски староседелац. Овим радом А. Mаџид је из прве руке представио и приближио западном свету институцију вакуфа у мухамеданском праву. Премда је Индија била Британска колонија читавих 200 година, њихове културе и идеје су се значајно разликовале. Зато када је дошао један човек који је био муслиман, да прича о муслиманској тековини, учињен је велики корак ка бољем разумевању како вакуфа тако и муслиманске традиције. Господин Маџид је пружио детаљан елаборат о институцији вакуфа. Бавио се свим најважнијим питањима и детаљно их је разложио. На почетку пружа значење саме речи и симболику која се крије иза ње. Затим, наставља са питањем ко има право да установи вакуф и у којим ситуацијама вакуф може да се сматра важећим, а у којима не може. Веома пажљиво објашњава зашто и колико је важно да крајњу добробит од вакуфа имају сиромашни. Даље, аутор се бави и питањем од колике је важности непрекидност за стварање вакуфа, пишући о мноштву извора који се тичу порекла вакуфа, да би на крају рад закључио са објашњењем зашто би увођење начела енглеског права у мухамеданско право резултовало неповољним исходом.
