'Normativna reaktivnost' kao kriterijum krivice

Сажетак

Аутор у раду разрађује свој већ дуго заступани став сходно коме се учинилац може сматрати кривим уколико је у време извршења кривичног дела он био подобан да у складу са својим душевним и духовним стањем 'уважи норму', тј. да одговори својеврсном 'зову норме' (нормативна реактивност). Таква једна подобност недостаје уколико се норма није одразила у свести учиниоца, па било то због његовог недовољног узраста (дете), неотклоњиве правне заблуде или због одређеног менталног дефицита (неурачунљивост). Појам 'нормативне реактивности' у последње време развијају и неки други аутори, проналазећи клицу таквог учења чак и у ранијој, у међувремену превазиђеној, класичној школи учења о кривичном делу. Полазећи од најновијих схватања у науци кривичног права може се закључити да се овај појам заснива на два конститутивна елемента. Учинилац најпре мора бити свестан заповести коју му норма упућује, а затим, он мора бити и подобан да на такву заповест адекватно одговори. На тај начин се појам кривице обликује као један емпиријско-нормативни појам, где су емпиријски утврдиве претпоставке 'нормативне реактивности', док је оцена о кривици таквог учиниоца који је подобан да буде одговарајући адресат норме један нормативни суд. Аутор наводи аргументе у прилог оваквог учења, сматрајући да је оно, уз мање терминолошке разлике, ипак постало заједнички основ око кога се преплићу наизглед другачија, али у суштини слична или иста гледишта појединих аутора.