'Normativna reaktivnost' kao kriterijum krivice

Apstrakt

Autor u radu razrađuje svoj već dugo zastupani stav shodno kome se učinilac može smatrati krivim ukoliko je u vreme izvršenja krivičnog dela on bio podoban da u skladu sa svojim duševnim i duhovnim stanjem 'uvaži normu', tj. da odgovori svojevrsnom 'zovu norme' (normativna reaktivnost). Takva jedna podobnost nedostaje ukoliko se norma nije odrazila u svesti učinioca, pa bilo to zbog njegovog nedovoljnog uzrasta (dete), neotklonjive pravne zablude ili zbog određenog mentalnog deficita (neuračunljivost). Pojam 'normativne reaktivnosti' u poslednje vreme razvijaju i neki drugi autori, pronalazeći klicu takvog učenja čak i u ranijoj, u međuvremenu prevaziđenoj, klasičnoj školi učenja o krivičnom delu. Polazeći od najnovijih shvatanja u nauci krivičnog prava može se zaključiti da se ovaj pojam zasniva na dva konstitutivna elementa. Učinilac najpre mora biti svestan zapovesti koju mu norma upućuje, a zatim, on mora biti i podoban da na takvu zapovest adekvatno odgovori. Na taj način se pojam krivice oblikuje kao jedan empirijsko-normativni pojam, gde su empirijski utvrdive pretpostavke 'normativne reaktivnosti', dok je ocena o krivici takvog učinioca koji je podoban da bude odgovarajući adresat norme jedan normativni sud. Autor navodi argumente u prilog ovakvog učenja, smatrajući da je ono, uz manje terminološke razlike, ipak postalo zajednički osnov oko koga se prepliću naizgled drugačija, ali u suštini slična ili ista gledišta pojedinih autora.