Аналогија као метод тумачења кривичног и кривичног процесног права

Сажетак

У првом делу рада аутор износи опште учење о аналогији и најпре аналогију посматра као врсту закључивања, тумачећи да је аналогијски закључак на претходној индукцији заснована дедукција, а потом као врсту тумачења права, излажући ставове опште теорије права о законској и правној аналогији. У вези с расправом о месту аналогије у теорији права, аутор подсећа на схватање пандектиста да је аналогија поступак који се налази у средини између тумачења права у строгом смислу речи и самог стварања права. Први део рада се завршава излагањем противречних гледишта о постојању правних празнина, којим доминира ауторов став да се од свог настанка, аналогија у праву везује за правне празнине и служи као средство за њихово попуњавање. Допуштеност аналогије у материјалном кривичном праву предмет је свеобухватне расправе у другом, централном делу рада. Из детаљне анализе њиховог међусобног односа, изводи се закључак да начело легалитета одређује лимите допуштености и примене аналогије у кривичном праву. На тим темељима је изграђен закључак да је у савременом кривичном праву правна аналогија увек забрањена пошто је директно супротна начелу легалитета, а примена законске аналогије се не искључује изван забрањене зоне, детерминисане овим начелом. Посебну пажњу аутор посвећује аналогији intra legem, коју поима као трећи вид аналогије и сматра је допуштеним методом тумачења кривичноправних норми. Интерпретира је као начин тумачења закона којим се на основу сличности решава конкретан случај у оквиру закона, кад сам закон упућује на аргумент сличности. У трећем делу рада изнета су теоријска схватања о примени аналогије приликом тумачења кривичнопроцесних правних норми.