Методски потенцијали херменеутичког прагматизма у разумевању и примени начела ne bis in idem

Сажетак

У раду се разматрају сазнајне могућности херменеутичког прагматизма у разрешавању контроверзи везаних за примену начела ne bis in idem. У крајњој линији, овај рад је покушај да се пронађе средње решење између херменеутичког реализма, који долази до изражаја у последњим пресудама Европског суда за људска права на ову тему, и херменеутичког релативизма, израженог у делу правне теорије и пракси судова у САД, где се заправо конфронтирају два кључна начела правног поретка: правна сигурност и правичност. Средње решење за које се залажемо у овом случају представља покушај релативизације начела не бис ин идем у ситуацијама када се постави дилема двоструког суђења, али релативизације која ће успети да избегне замке арбитрерности у овој области. У суштини, овај приступ полази од хипотезе да оцену истоветности кажњивог дела треба вршити не само полазећи од чињеничног стања већ и са становишта вредности које се штите у конкретном случају. Кумулативност критеријума оцене истоветности дела није посебна новина овог приступа. Други битан моменат заправо је одговарајући покушај теоријског оправдања овог приступа. Тај покушај се фокусира на једно реалистичко схватање телеолошког метода по формули “вагање интереса на основу вагања чињеница” што омогућава формулисање модела примене принципа ne bis in idem у горе изложеном смислу.