РАД НА КОДИФИКАЦИЈИ КРИВИЧНОГ ПРАВА У КНЕЖЕВИНИ СРБИЈИ ОД 1828. ДО 1860. ГОДИНЕ
DOI:
https://doi.org/10.51204/HLH_23202AКључне речи:
Kривични законик, Кнежевина Србија, Kодификација, Василије ЛазаревићСажетак
Од Првог српског устанка до доношења Кривичног законика Кнежевине Србије 1860. годинe, усвојeн јe вeлики број прописа којима су кажњавана појeдина понашања. Ти акти су настајали без уређеног система, доношени су непланирано. Изузетак представљају два акта, Закон протe Матијe Нeнадовића и Карађорђев криминални законик.
Након Првог и Другог српског устанка, наставило се доношење прописа који се односе на поједина дела. На иницијативу кнеза Милоша, ради се на систематизацији доношења прописа. Осниване су различите комисије за изаду прописа, а посебно се истичу Законодатељна и Законоправитељна комисија.
На позив кнеза Милоша 1837. године у Србију долазе истакнути правници, Јован Хаџић и Василије Лазаревић, са намером да раде на изради закона. Они су се заједнички бавили израдом закона, до маја 1838. године. Лазаревић се тада определио за израду кривичног законика и законика о грађанском судском поступку.
Василије Лазаревић радио је на изради нацрта Кривичног законика до 1845. године. Потом, до 1855. године, није било рада на кодификацији кривичног права. На иницијативу кнеза Александра Карађорђевића, Савет је одредио комисију која ће се бавити израдом нацрта Кривичног законика. Комисија је израдила нацрт, предала га Савету, након чега је основана нова комисија која је прегледала нацрт тек 1859. године.
Од првих покушаја кодификације кривичног права до доношења Кривичног законика Кнежевине Србије прошло је 32 године. Разлог за тако дуг проце кодификације су политичке прилике у Кнежевини Србији. Кнез Милош, иницијатор кодификације, за време своје друге владе, потписао је Кривични законик 29. марта 1860. године, који је ступио на снагу 12. маја 1860. године.
Референце
ИЗВОРИ:
Српске новине, Београд 1850‒1860.
ЛИТЕРАТУРА:
Тома Живановић, Законски извори кривичног права Србије и историјски развој његов и њеног кривичног правосуђа од 1804. до 1865, САНУ, едиција Извори српског права, књ. 1, Београд 1967.
Алекса Ивић, „Израда законика за Кнежевину Србију (од 1829‒1843)“, Архив за правне и друштвене науке, XI‒3 (1921).
Алекса Јовановић, „Рад на “торжественим” законима“, Архив за правне и друштвене науке VIII/4 (1909).
Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Издавачка књижара Геце Кона, Београд 1923.
Мираш Кићовић, Јован Хаџић (Милош Светић), Историско друштво у Новом Саду, Нови Сад 1930.
Божидар Марковић, „Историја казненог законика“, Полицијски гласник 1‒ 2/1905.
Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Чупићева задужбина, Београд 1888.
Dragan Nikolić, „Izvori i priroda krivičnog prava Kneževine Srbije u vreme pripreme krivičnog zakonika“, Arhiv za pravne i društvene nauke, Beograd 1988, 645-660.
Драган Николић, Кривични законик Кнежевине Србије, Градина 1991.
Драган Николић, „Грађански законик, кнез Милош Обреновић и Законодавна комисија у Србији 1829‒1835 године“, Милена Полојац, Зоран С. Мирковић, Марко Ђурђевић (ур.), Српски грађански законик ‒ 170 година, Правни факултет Универзитета у Београду, 2014, 63-75.
Томица Никчевић, Постанак и покушај прераде Грађанског законика Књажевине Србије, САНУ, Београд 1971.
Недељко Радосављевић, „Српска револуција и обнова државности Србије:
двеста година од Другог српског устанка“, Историјски институт Београд, Зборник радова, књ. 31, 2016, 19-37.
Урош Станковић, „Неколико напомена о нацрту кривичног законика Василија Лазаревића“, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду XLV/2 (2011).
Урош Станковић, „Први покушаји кодификације грађанског поступка у Србији (1829‒1844)“, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду XLVI/2 (2012).
Jован Хаџић, „Спомени из мојега дневника“, Огледало србско I, Нови Сад 1864.
