Геноцидна намера

Сажетак

Захваљујући трагичним догађајима на просторима бивше СФРЈ, тема геноцида изненада је постала врло актуелна у ширим, али и у стручним, научним круговима, те се о овом кривичном делу, односно о Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. почело све више говорити и на просторима бивше Југославије, али и изван ње. У том смислу је тема геноцидне намере, посебно заинтригирала Јована Ћирића, јер је то заправо оно што суштински дефинише геноцид као такав уопште. Без намере уништења националне, етничке, расне или верске групе, геноцида заправо уопште и нема, каже класично кривичноправно схватање појма геноцида. Међутим, проблем настаје када се покуша дефинисати сама намера. У енглеском језику на пример не постоји појам - реч који би дефинисао намеру. У српској литератури и језику, ствари стоје само делимично другачије, а то ће рећи, да се намера у највећем дефинише као специјалан, посебно јак облик умишљаја. И то је нешто, што је за класично схватање геноцида у светској литератури, све до скора било уобичајено, међутим, суђења пред Хашким трибуналом и за бившу Југославију и за Руанду, показала су да је најчешће веома тешко, готово сасвим немогуће доказати нечију кривицу, тј. геноцидну намеру. Тужиоци и Карла Дел Понте и Џефри Најс су се жалили током суђења Милошевићу, да неће бити у стању да докажу његову геноцидну намеру. Могло би се рећи да се управо из тих разлога у последњих неколико година, у западно-европској кривичноправној мисли развила теорија, по којој за постојање геноцида уопште није потребна намера, као посебан облик 'јаког' умишљаја, већ да је сасвим довољан чак и тзв. евентуални умишљај. Аутор овде наводи колико је то апсурдно, јер готово да намера, односно геноцид тако постају нешто узгредно, попут колатералне штете. С тим је у вези и тема медијског прејудицирања и кршења презумпције невиности. Наиме, медији су у одређеном периоду 'надували' причу о кривици и намери оптужених појединаца и онда у таквој ситуацији више није ни потребно доказивати кривицу и постојање намере, јер су медији све већ доказали и пресудили. Срби су упорно, истрајно и тенденциозно приказивани у најгорем могућем светлу, те је у таквој ситуацији било тешко, готово немогуће бити објективан и непристрасан у суђењима за ратне злочине. Посебну пажњу с тим у вези треба посветити и пропаганди геноцида, која је забрањена Конвенцијом из 1948. као нека врста подстрекавања на геноцид. Са тим су међутим повезани и бројни проблеми у вези са тзв. говором мржње, али и слободом говора, те врло компликованим питањем докле иде слобода говора, а када почиње говор мржње и подстрекавање на геноцид. Једно питање је међутим овде посебно интересантно, а то је невероватна, хистерична, анти-српска пропаганда деведесетих, за коју нико никада није одговарао, што наравно отвара бројна питања и дилеме, али пре свега говори о значајној политизацији читавог феномена геноцида. Јован Ћирић такође сматра да се једна геноцидна намера увек има разматрати и у одговарајућем историјском контексту. Једна је ствар уколико се намера, умишљај, психолошки однос учиниоца према свом делу развије у једном одређеном тренутку, тј. краћем временском периоду, готово на мах, а друга је ствар, уколико се он развија и на неки начин понавља у континуитету. Ћирић овде наравно првенствено има у виду континуитет хрватско-српских односа, те истиче да оно за шта се залагао Анте Старчевић има свој наставак у ономе што је радио Анте Павелић и исто тако у ономе што је у својим 'брионским транскриптима' изрекао Фрањо Туђман. Садашњост, нарочито када се ради о геноциду и геноцидној намери, никада се не може разумети и у потпуности сагледати уколико се не узме у обзир и историјски контекст.