Genocidna namera

Apstrakt

Zahvaljujući tragičnim događajima na prostorima bivše SFRJ, tema genocida iznenada je postala vrlo aktuelna u širim, ali i u stručnim, naučnim krugovima, te se o ovom krivičnom delu, odnosno o Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. počelo sve više govoriti i na prostorima bivše Jugoslavije, ali i izvan nje. U tom smislu je tema genocidne namere, posebno zaintrigirala Jovana Ćirića, jer je to zapravo ono što suštinski definiše genocid kao takav uopšte. Bez namere uništenja nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe, genocida zapravo uopšte i nema, kaže klasično krivičnopravno shvatanje pojma genocida. Međutim, problem nastaje kada se pokuša definisati sama namera. U engleskom jeziku na primer ne postoji pojam - reč koji bi definisao nameru. U srpskoj literaturi i jeziku, stvari stoje samo delimično drugačije, a to će reći, da se namera u najvećem definiše kao specijalan, posebno jak oblik umišljaja. I to je nešto, što je za klasično shvatanje genocida u svetskoj literaturi, sve do skora bilo uobičajeno, međutim, suđenja pred Haškim tribunalom i za bivšu Jugoslaviju i za Ruandu, pokazala su da je najčešće veoma teško, gotovo sasvim nemoguće dokazati nečiju krivicu, tj. genocidnu nameru. Tužioci i Karla Del Ponte i Džefri Najs su se žalili tokom suđenja Miloševiću, da neće biti u stanju da dokažu njegovu genocidnu nameru. Moglo bi se reći da se upravo iz tih razloga u poslednjih nekoliko godina, u zapadno-evropskoj krivičnopravnoj misli razvila teorija, po kojoj za postojanje genocida uopšte nije potrebna namera, kao poseban oblik 'jakog' umišljaja, već da je sasvim dovoljan čak i tzv. eventualni umišljaj. Autor ovde navodi koliko je to apsurdno, jer gotovo da namera, odnosno genocid tako postaju nešto uzgredno, poput kolateralne štete. S tim je u vezi i tema medijskog prejudiciranja i kršenja prezumpcije nevinosti. Naime, mediji su u određenom periodu 'naduvali' priču o krivici i nameri optuženih pojedinaca i onda u takvoj situaciji više nije ni potrebno dokazivati krivicu i postojanje namere, jer su mediji sve već dokazali i presudili. Srbi su uporno, istrajno i tendenciozno prikazivani u najgorem mogućem svetlu, te je u takvoj situaciji bilo teško, gotovo nemoguće biti objektivan i nepristrasan u suđenjima za ratne zločine. Posebnu pažnju s tim u vezi treba posvetiti i propagandi genocida, koja je zabranjena Konvencijom iz 1948. kao neka vrsta podstrekavanja na genocid. Sa tim su međutim povezani i brojni problemi u vezi sa tzv. govorom mržnje, ali i slobodom govora, te vrlo komplikovanim pitanjem dokle ide sloboda govora, a kada počinje govor mržnje i podstrekavanje na genocid. Jedno pitanje je međutim ovde posebno interesantno, a to je neverovatna, histerična, anti-srpska propaganda devedesetih, za koju niko nikada nije odgovarao, što naravno otvara brojna pitanja i dileme, ali pre svega govori o značajnoj politizaciji čitavog fenomena genocida. Jovan Ćirić takođe smatra da se jedna genocidna namera uvek ima razmatrati i u odgovarajućem istorijskom kontekstu. Jedna je stvar ukoliko se namera, umišljaj, psihološki odnos učinioca prema svom delu razvije u jednom određenom trenutku, tj. kraćem vremenskom periodu, gotovo na mah, a druga je stvar, ukoliko se on razvija i na neki način ponavlja u kontinuitetu. Ćirić ovde naravno prvenstveno ima u vidu kontinuitet hrvatsko-srpskih odnosa, te ističe da ono za šta se zalagao Ante Starčević ima svoj nastavak u onome što je radio Ante Pavelić i isto tako u onome što je u svojim 'brionskim transkriptima' izrekao Franjo Tuđman. Sadašnjost, naročito kada se radi o genocidu i genocidnoj nameri, nikada se ne može razumeti i u potpunosti sagledati ukoliko se ne uzme u obzir i istorijski kontekst.