QUINQUEVIRI, ИЗБОР ЈУРИСПРУДЕНАТА У LEX CITATIONIS
DOI:
https://doi.org/10.51204/HLH_25102AKljučne reči:
Јуриспруденти, Ius, Извори права, Quinqueviri, Lex citationisApstrakt
У LEX CITATIONIS
Предмет овог рада је испитивање избора јуриспрудената у Lex citationis. Аутор настоји да открије због чега је било неопходно донети ову конституцију и који су њени домети у римском посткласичном праву. Такође, интересује се како је дошло до избора петорице правника (Quinqueviri), односно на чему се он темељи. Увидом у Јустинијанова Дигеста, аутор закључује да је избор правника извршен на темељу праксе ондашњих судова, као и старијих, неуспешних кодификаторских покушаја. Имајући у виду да је циљ доношења конституције уређење важења правничког права, проверава се и начин вршења те функције. Поред тога, кроз анализу садржаја Дигеста, указује се на значај конституције за настанак овог правничког дела. Додатно, Lex citationis нам истиче неке од најцењенијих римских правника чији ће опус и вековима касније бити изучаван, па нам тако поставља темељ за изучавање најутицајнијих плодова римске јуриспруденције.
Reference
Извори:
Constitutio Deo Auctore , https://droitromain.univ-grenoble-alpes.fr/, приступљено 20. јануара 2025.
Lex citationis, Codex Theodosianus, I, 4, 3 (Mommsen & Meyer, Berlin 1905), https://droitromain.univ-grenoble-alpes.fr/, приступљено 20. јануара 2025.
Clyde Pharr, The Theodosian code and novels and the Sirmonidian Constitutions. A Translation with Commentary, Glossary and Bibliography, Princeton University Press, Princeton 1952.
Ante Romac (prir. i prev.), Paulo: Sentencije, Biblioteka Latina et Graeca, Zagreb 1987.
Ante Romac (prir. i prev.), Ulpijan: Knjiga regula, Biblioteka Latina et Graeca, Zagreb 1987.
Обрад Станојевић (прир.), Гај: Институције, Завод за уџбенике Београд, Београд 2009.
Литература:
Alan Watson, The Law of the Ancient Romans, Southern Methodist University Press, Dallas 1970.
Владимир Вулетић, Римска класична јуриспруденција. Дилеме и правне контроверзе у Гајевом делу, Универзитет у Београду ‒ Правни факултет, Београд 2017.
Ernest Désiré Glasson, Etude sur Gaius, Paris 1885.
Willem Jans Zwalve, „Scriptura recepta et usitata: The impact of Lex citandi on Justinian’s Digest“, Tijdschrift voor Rechtsgeschiedenis / Revue d’histoire du droit / The Legal History Review, 92(1‒2)/2024, 37‒70.
David Johnston, Roman law in context, Cambridge University Press, Cambridge 2004.
Никола Мојовић, Римско право. I књига. Историја римског права, Правни факултет Бања Лука, Бања Лука 2008.
Theodor Mommsen, Gesammelte Schriften, Berlin 1859.
Милена Полојац, Римско право. Порекло и темељи приватног права, Универзитет у Београду ‒ Правни факултет, Београд 2023.
Milena Polojac, „Province of Syria and the Law School in Beyrutus“, Ius Romanum
2/2022, 349–362.
Magdolna Sič, Praktikum iz rimskog privatnog prava, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu, Novi Sad 2002.
William Smith (ed.), A Dictionary of Greek and Roman Antiquities, John Murray, London 1875.
William Smith (ed.), A Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Little Brown and Company, Boston 1849.
Обрад Станојевић, Gaius noster, Институт за правну историју и Центар за документацију и публикацију Правног факултета, Београд 1976.
Обрад Станојевић, Римско право, Службени лист СРЈ, Београд 1995.
Драгомир Стојчевић, Римско приватно право, Савремена администрација, Београд 1974.
Fritz Schulz, History of Roman legal science, Oxford University Press, Oxford 1946.
Edwin Charles Clark, „Papinian“, Journal of the Society of Comparative Legislation 1/4, Cambridge 1902.
Simon Corcoran, „Sententiae of Paulus“, The Encyclopedia of Ancient History, Chichester 2013, 6152.
